Врло често у данашње време, поготово као изговор за подршку неком ”незападном” виду империјализма, можемо да чујемо како је потребно само победити ”највеће” зло на планети, НАТО, како би се обезбедила ”мултиполарност” наспрам данашње ”униполарности” која не дозвољава да се догоди било шта прогресивно. Уопште не чуди што заговарачи овакве теорије то раде како би подржали неки од империјалистичких савеза с обзиром да је човек који је овакав поглед систематизовао у јединствену теорију био Карл Кауцки.
Метафизичност теорије
Важна карактеристика овакве теорије је метафизичност. Ова теорија добија на популарности у временима сличним данашњим из разлога што је она окоштала у времену те њени заговарачи, као и сви који се воде буржоаском мишљу, односно већина људи у капитализму, понашајући се чисто интуитивно и стихијски виде само оно што им је пред носом, да је НАТО најснажнији. Они не само да не виде дубље антагонизме у империјализму већ су способни да потпуно игноришу стварност жмурећи са оба ока на растући протекционизам у свету који у пракси њихову теорију разбија на комаде.
Дефиниција теорије
Ова теорија је плод неувиђања многих практичних појава, чисте интуиције, и чак интуитивних предвиђања. У време када је Кауцки ову теорију уобличио и термин први пут употребио 1914-е године, он је представљао учење о ”колективном империјализму”. Зачетке ових погледа на империјализам можемо да сретнемо и пре Кауцког код британског социјал-либерала Џона Гобсона са његовом теоријом о ”интеримперијализму”, као и код Карла Либкнехта који 1907-е у брошури ”Милитаризам и антимилитаризам” говори о томе како може да наступи ”уједињење у труст свих могућих колонијалних владавина под колонијалним државама, такорећи… искључивање колонијалне конкуренције између држава тако како се то дешава у приватној конкуренцији између капиталистичких предузећа у картелима и трустовима.”
Сама теорија у себи крије много логичких и ненаучних грешака које се из саме дефиниције дате од стране Кауцког не виде на прву руку али вреди се осврнути на његово виђење ове ”појаве”, поготово имајући у виду да често овакве представе о јединственом империјализму који се бори против ”трећег света” имају, логично, трећесветаши, који се неретко због културолошких представа позвају на Лењина, а из примера фалсификата РНП-Ф можемо да видимо и како они то раде. У сваком случају ево шта каже Кауцки:
Слабљење протекционистичког покрета у Енглеској, снижавање царина у Америци, жеља за разоружањем, нагло смањење, последњих година пре рата, извоза капитала из Француске и Немачке, и коначно, све веће међународно преплитање. разних клика финансијског капитала – све ме је то навело да одмерим то да ли садашња империјалистичка политика не може бити замењена новом, ултра-империјалистичком, која ће борбу националних финансијских капитала међу собом заменити општом експлоатацијом света од стране међународно уједињеног финансијског капитала. Таква нова фаза капитализма је барем замислива. Да ли је изводљива, још увек нема довољно предуслова да се одлучи?
Карл Кауцки, «Neue Zeit» № 5, 30. IV. 1915, стр. 144
Након овог цитата одмах можемо да се вратимо на окошталост теорије и да се подсетимо кроз колико су само фаза протекционизма и глобализма прошли свет и свака буржоаска држава од тада, иако то Кауцки није могао да схвати, као ни данашњи социјал-шовинисти. Он није схватио ни да ”слабљење протекционизма” заправо није његово слабљење, што му је Лењин децидно доказао, као што ни данашњи шовинисти не схватају да тренутно нема никаквог ”ултраимперијализма” у лику НАТО-а јер само државе унутар тог војног савеза већ имају своју унутрашњу динамику, а BREXIT, Трамп, Марин ле Пен и сличне појаве су само неке од видљивијих појава и за лаика, а да не причамо о антагонизму у империјализму у виду супротстављања Русије првима и супротности интереса других империјалистичких држава и Русији и САД.
”Нема моменталног социјализма”, он сада није ”питање дана”
Они који данас говоре о првобитној потреби уништења НАТО-а од анти-НАТО коалиције, готово по правилу, и логично с обзиром на тај свој став, говоре о томе како питање социјализма уопште није питање док се не реши питање ”уништења хегемона”. Или како би њихов идеолошки претходник рекао:
Екстремна левица жели да „стави насупрот” неизбежном империјализму социјализам, т. ј., не само његову пропаганду, коју већ пола века супротстављамо свим облицима капиталистичке владавине, већ моментално остваривање социјализма. Ово делује веома радикално, али може само да одбије свакога ко не верује у моментално практично остварење социјализма у табор империјализма.
Карл Кауцки, ”Национална држава, империјалистичка држава и савез држава”, Нирнберг, 1915
Свакако да ће се многи у оваквом начину размишљања препознати. Поготово је карактеристично то да, с обзиром да ”моментално остваривање социјализма” за њих није питање, оно чему се они надају је, чак по њиховим речима ”нови свет без ратова уз стабилан економски развој свих држава заједнички”, а како нису за ”моментално остваривање социјализма”, иако га наводно никоме и не бране, као што то ”није бранио” ни Кауцки, те државе су очигледно капиталистичке, односно, они се надају новој мирној фази капиталистичког развоја.
„Теорија“ се своди на то, и само на то, да Кауцки оправдава надом у нову мирну еру капитализма придруживање опортуниста и званичне социјалдемократске партије буржоазији и напуштање револуционарне (тј. пролетерске) тактике током овог турбулентног доба, супротно свечаним декларацијама Базелске резолуције!
…
„Теорија ултраимперијализма“ служи Кауцком да оправда опортунисте, да прикаже ситуацију у таквом светлу да они уопште нису прешли на страну буржоазије, већ једноставно „не верују“ у моментални социјализам, очекујући да се „можда“ суочимо са новом „ером“ разоружања и трајног мира.
В. И. Лењин, ”Крах II интернационале”
Софизам ”мултиполаристичких” социјалиста
Софизам је основни вид борбе како старих тако и модерних социјал-шовиниста. Они не теже томе да дођу до истине, они имају предефинисане логичке, идеолошке и моралне судове које желе само пошто-пото да оправдају. Када се данашњи облици ових људи имају у виду посебно треба обратити пажњу на то да они живе и ”ревизионишу” у ери након Велике октобарске социјалистичке револуције. Те као што је Кауцки на речима ”готово све” прихватао од Маркса у време Лењина, тако и они на речима ”готово све” прихватају од Лењина. Али и поред тога је Кауцки, како Лењин то каже у делу ”Пролетерска револуција и ренегат Кауцки”, ”Маркса претворио у најобичнијег либерала”, као што то данас наследници Кауцког раде у модерним условима са Лењином најразличитијим софизмима. Они данас такође многобројним софистичким комбинацијама које извлаче као зечеве из шешира покушавају да рат у тренутним размерама и размерама ка којима иде не представе као чисто империјалистички у коме се једноставно империјалисти кољу за прерасподелу света.
Све стари софизми, и један нови у одбрану социјал-шовинизма, Кауцки је свео и сумирао себе на следећи начин:
Једноставно није тачно да је рат био чисто империјалистички, да је алтернатива када је дошао рат био империјализам или социјализам, да су се социјалистичке партије и пролетерске масе Немачке, Француске, а у много чему и Енглеске, без оклевања, на пуки позив шачице парламентараца, бацили у загрљај империјализма, издали социјализам и тако изазвали крах без преседана у целој историји.
В. И. Лењин, ”Крах II интернационале”
Многи ће се поново препознати. Употреба софизама уз другу разноразну литерарну и лаичку мождану гимнастику је изузетно популарна међу социјал-шовинистима.
Ако, на пример, узмемо ”Опортунизам и ревизионизам ”Црвене правде”” како би видели контрадикције тих софизама, видећемо да се уз многобројне софизме и објективистичка моралисања који се користе за практичну одбрану Русије користи и онај о томе како је ”рат прогресиван јер може да доведе до револуција”(па се зато у пракси каже ”само пуцај Путине”, можда се и у Русији чак ”деси”, а уз мало моралисања ”жалимо због трагично започетог братоубилачког рата, али можда је добар ако роди револуцију”), али се у исто време прича како данас уопште није време пролетерских револуција већ је у току борба за ”мултиполаран свет”. Са једне стране се признаје да су услови сазрели за социјалистичке револуције, а са друге стране се каже да ипак има некаквог капитализма који још ”није зрео” за револуцију па ”моменталлни социјализам није могућ”. У принципу ништа ново од софистичких социјал-шовиниста.
Кратко говорећи: да ли је изненађујуће што су се Маркс и марксисти ограничили на утврђивање које је буржоазије победа била безвреднија (или кориснија) за светски пролетаријат, када још увек није могло бити речи о општем пролетерском покрету против влада и буржоазије у свим зараћеним земљама? По први пут у светској историји, социјалисти свих зараћених земаља, много пре рата, окупљају се и изјављују: искористићемо рат „да убрзамо слом капитализма“ (1907, резолуција у Штутгарту). То значи да они препознају као зреле објективне услове за такво „убрзање слома“, односно за социјалистичку револуцију. То значи да прете владама револуцијом.
В. И. Лењин, ”Софизми социјал-шовиниста”
Али ако се сетимо какву нам ”револуцију” желе социјал-шовинисти онда се све ипак код њих и уклапа. Пошто социјализам ”није могућ”, ”прогресивност рата” је у томе што може да донесе ”револуцију”, не немогућу социјалистичку, већ ону која ће да доведе до новог мира под капитализмом, можда и уз мало већа социјална давања, или можда чак много већа (што би по њима била изузетно прогресивна ствар), пошто социјализам већ не може сад одмах да се оствари, али ово све претходно наведено са доминацијом њихових империјалиста.
Национализам
Још једна врло карактеристична ствар везана за ”мултиполаристе” је та што они у пракси одређују заправо којим империјалистима треба да припадне више моћи. Они ”мултиполаризам” виде само ако империјалисти тачно одређене нације имају више моћи јер је њима управо то важно, да империјалисти одређене нације буду моћнији. Капитализам, иако они то не виде, није ”униполаран” никада био. Унутар САД, на пример, постоји конкуренција капиталиста незамисливвих размера обичном човеку. Али то ”није мултиполарност” јер у тој највећој игри не учествују империјалисти баш одређених нација.
