Како РНП-Ф са својим фалсификовањем Лењина не би био сам у коришћењу Лењина (у њиховом случају уз грубе лажи) за оправдање антилењинизма придружила им се и ”Црвена правда”. Наиме, својом објавом на facebook-у цитатом Лењина ова интернет страница алудира на ”праведност” руског рата у Украјини.
Објава изгледа овако:
Пре него што кренемо са проказивањем ове глупости можемо само да оставимо отворено питање о намерној злоби аутора јер је она ”већа” или ”мања” у зависности од тога да ли долази из изворног читања Лењиновог чланка, у ком случају би она била ”већа” јер би то било свесно подметање, или из неке самоуправне интерпретације из којих ова страница често црпи инспирацију, те би она била ”мања” јер би у том случају и сам аутор био обманут. Међутим, шта год да је у питању, ова објава има манипулаторску улогу.
За разлику од фалсификовања РНП-Ф ”Црвена правда” се води другим принципом подметања и најобичнијим довођењем у заблуду. Како то?
Аутор објаве исправном чињеницом да није сваки рат са сваке стране реакционаран алудира сликом уз објаву да то значи да руски то такође није. Аргуменате за такав став не даје. Чињеница да није сваки рат са сваке стране реакционаран не значи одмах да и рат у Украјини са руске стране није реакционаран, он би просто истинитошћу ове тврдње могао да буде прогресиван и са украјинске стране. Да би се утврдило са које је он стране реакционаран требало би проћи редом по критеријумима за то које Лењин даје у овом чланку, па ћемо, за разлику од аутора који то није смео, а није ни могао, ми да прођемо један по један.
За почетак, како је овај пасус истргнут из контекста на самом почетку да цитирамо цео пасус јер реченице око овог истргнутог дела баш и не одговарај тези аутора.
Социјалисти су одувек осуђивали ратове међу народима као варварске и зверске. Али наш став према рату суштински се разликује од става буржоаских пацифиста (присталица и проповедника мира) и анархиста. Од првих се разликујемо по томе што разумемо неизбежну везу између ратова и борбе класа унутар земље, разумемо немогућност укидања ратова без уништавања класа и изградње социјализма, а такође и по томе што у потпуности признајемо легитимитет, прогресивност и неопходност грађанских ратова, односно ратова угњетене класе против угњетачке, робова против робовласника, кметова против земљопоседника, најамних радника против буржоазије. И од пацифиста и од анархиста ми марксисти се разликујемо по томе што признајемо неопходност за историјским (са становишта Марксовог дијалектичког материјализма) проучавањем сваког рата посебно. У историји је било много ратова који су, и поред свих страхота, зверстава, невоља и мука који су неизбежно повезани са сваким ратом, били прогресивни, односно користили су развоју човечанства, помажући у уништавању посебно штетних и реакционарних институција (на пример, самодржавља или кметства), најварварскијих деспотија у Европи (турске и руске). Стога је неопходно размотрити историјске карактеристике садашњег рата.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Однос социјалиста према ратовима, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 311
За почетак одмах можемо да видимо да изнад цитираног дела од стране аутора објаве Лењин недвосмислено каже о каквим ратовима говори када каже ”у потпуности признајемо легитимитет, прогресивност и неопходност грађанских ратова, односно ратова угњетене класе против угњетачке”. Дакле, за почетак, изузетно је важно због чега се ови или они ратови подржавају, и то зависи пре свега од њихових класних карактеристика.
Даље, треба навести одређене карактеристике из овог чланка и упоредити их са ратом у Украјини.
- Историјски типови ратова новог времена
Нову епоху у историји човечанства отворила је велика Француска револуција. Од тада до Париске комуне, од 1789. до 1871. године, један од видова ратова били су ратови буржоаско-прогресивног, национално-ослободилачког карактера. Другим речима, главни садржај и историјски значај ових ратова било је рушење апсолутизма и феудализма, њихово подривање, свргавање страног националног угњетавања. Дакле, то су били прогресивни ратови, и све поштене, револуционарне демократе, као и сви социјалисти, у таквим ратовима су увек саосећали са успехом те земље (тј. те буржоазије) која је помогла да се руше или поткопају најопаснији темељи феудализма, апсолутизма и угњетавања туђих народа. На пример, у револуционарним ратовима Француске било је елемента пљачке и освајања страних земаља од стране Француза, али то ни најмање не мења основни историјски значај ових ратова, који су уништили и пољуљали феудализам и апсолутизам целе старе, феудалне Европе. У француско-пруском рату Немачка је опљачкала Француску, али то не мења главни историјски значај овог рата, који је ослободио десетине милиона немачког народа од феудалне расцепканости и угњетавања двојице деспота, руског цара и Наполеона III.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Историјски типови ратова новог времена, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 311-312
Дакле у овом првом делу Лењин наводи да је прогресиван рат новог друштвеног уређења против старог, у два наведена случаја капитализма против феудализма. Нико од подржаваоца руског рата не тврди да је руско друштвено уређење прогресивније од украјинског, или у крајњем случају и САД, пошто они тврде да је то заправо рат САД и Русије. Чак је супротно томе, дивљаштво руских монополиста, олигарха, и њихова неограничена моћ уз идејно уздизање антидемократизма и средњевековја значајно реакционарније од ”западне парламентарне демократије”. Тако да је по овом критеријуму руски рат само реакционаран.
2. Разлика између нападачког и одбрамбеног рата
Овде је посебно интересантна једна чињеница. Како би оправдали свој шовинизам и заобишли чињеницу да деспотија која заузима седмину копна на земљи напада нацију чију националну независност историјски константно гуши, апологете руског рата говоре како то није рат између Русије и Украјине већ између Русије и САД или чак НАТО. Ако узмемо прву могућност да је то чисто рат између Украјине и Русије онда је недвосмислено руска страна реакционарна. Међутим, ако се само направимо луди на кратко и не видимо да украјинска, као и свака власт, користи антагонизме у империјализму за своје личне циљеве (Украјинци зову НАТО, Грузија зове НАТО, Балтик зове НАТО, Венецуела зове Русе, Куба зове Русе), и узмемо ту неку новоизмишљену теорију, те све сведемо на рат Руса и Американаца, зашто треба онда подржати Русе? Има неколико могућих одговора од стране шовиниста, а то је да се ”Русија брани”, те је то заправо одбрамбени рат, да је добро да једна империјална сила не буде доминантна или разне друге. Али какав год одговор на то био, Лењин на све то управо у овом делу одговара исправно:
Али замислите да је робовласник са 100 робова у рату са робовласником са 200 робова за „праведнију“ прерасподелу робова. Јасно је да би примена концепта „одбрамбеног” рата или „одбране отаџбине” на такав случај била историјски фалсификат и практично једноставно обмана обичног народа, ситне буржоазије, неуког народа од стране лукавих робовласника. Управо тако данашња империјалистичка буржоазија обмањује народе „националном“ идеологијом и концептом одбране отаџбине у савременом рату робовласника за јачање и интензивирање ропства.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Разлика између нападачког и одбрамбеног рата, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 313
Дакле, уколико два иста система ратују један против другог, робовласник са робовласником, феудалиста са феудалистом, капиталиста са Менхетна са олигархом из Кремља, колико год један био јачи од другог, борба слабијег није прогресивна, већ подједнако реакционарна као оног јачег. Друштво у Казахстану је подједнако бедно, и чак бедније, након интервенције ОДКБ-а, те руска бобеда тамо не представља ништа прогресивно.
За човека који тежи прогресу је потпуно ирелевантно који капиталиста побеђује јер ниједан не доноси ништа напредно ако се они не разликују (Сада нећемо да улазимо у јако важно питање демократије која је у Русији систематски уништена и где се антидемократизам пропагира на застрашујућем нивоу. То питање би само дало још реакционарнији карактер руској страни.).
Међутим, постоје случајеви у којима се буржоазија једне државе подржава против буржоазије друге државе. А то је када реч није о ”робовласницима и робовласницима” већ о империјалистичкој буржоазији и националној буржоазији која се бори за националну независност.
Само у том смислу социјалисти су препознали и признају легитимитет, прогресивност и праведност „заштите отаџбине“ или „одбрамбеног“ рата. На пример, ако би сутра Мароко објавио рат Француској, Индија Енглеској, Персији или Кина Русији итд., то би били „праведни“, „одбрамбени“ ратови, без обзира ко је први напао, а сваки социјалиста би симпатизовао победу потлачене, зависне, неравноправне државе против угњетатељских, робовласничких, освајачких „великих“ сила.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Разлика између нападачког и одбрамбеног рата, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 312-313
Праведност рата Венецуеле или Кубе против САД не унижава чињеница да Венецуела или Куба користе антагонизам у империјализму између САД и Русије добијајућу руску помоћ као што праведност рата Украјине или Грузије не унижава чињеница да у истом антагонизму они добијају помоћ САД. Из овога уједно проистиче и да је руски рат реакционаран, био он против Украјине или САД, и да је Украјински рат прогресиван рат за националну независност.
Данас, као и тада, разни шовинисти проналазе у разним конспиролошким теоријама и софизмима оправдање за агресију једног империјализма све тврдећи како је то и даље империјалистички рат.
Скоро сви препознају садашњи рат као империјалистички, али углавном искривљују овај концепт, или га примењују на једну страну, или ипак подмећу могућност да овај рат има буржоаско-прогресивни, национално-ослободилачки значај. Империјализам је највиши степен у развоју капитализма, достигнут тек у 20. веку. Капитализам се осећао скучено у старим националним државама, без чијег формирања није могао да збаци феудализам. Капитализам је развио концентрацију до те мере да су читаве гране индустрије преузели синдикати, трустови, савези капиталиста милијардера, и скоро цео свет је подељен међу овим „владикама капитала“, било у облику колонија или заплитањем страних држава хиљадама нити финансијске експлоатације.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Садашњи рат је империјалистички рат, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 313
Иако више не постоји колонијални систем, а самим тим ни колоније, ова тврдња остаје тачна иако је даља борба само борба за области утицаја и тржишта за пласирање робе и, још важније, капитала.
Теорија ”добре неекспанзионистичке Русије”
Порука са карикатуре аутора објаве је управо она о ”јадној неекспанзионистичкој Русији која нема ни близу носача авиона као НАТО и само се брани у оквиру своје територије”. Ако занемаримо ствари као што су трговински рат са Белорусијом након кога су Белоруси попустили, експанзију на Украјину, интервенцију ОДКБ-а у Казахстану, рат са Грузијом, намештање рата у Јерменији, фашистичку теорију ”Руског света” или чињеницу да Русија држи седмину копна на планети које је освојено једним од највећих колонизаторских пројеката у историји човечанства, те за тренутак поверујемо како је ”Русија јадна неразвијена земља без наоружања”, таквим принципом би могли да кажемо да је, на пример, Немачка водила праведан рат у Првом или Другом светском рату, те да дођемо на позиције, много ближе аутору од Лењинових, које је заговарао Кауцки, дословце понављајући теорију о ултраимперијализму. Основни проблем је што су буржоаске мисли владајуће мисли, како код већине становништва у капитализму, тако и код ревизиониста, одакле и долазе њихове шовинистичке теорије, те они Русију бране са позиција ”буржоаске правде”.
Са становишта буржоаске правде и националне слободе (или права нација на постојање), Немачка би свакако била у праву против Енглеске и Француске, јер је „лишена“ колонија, њени непријатељи тлаче неупоредиво више нација него она, а код њеног савезника, Аустрије, потлачени Словени несумњиво уживају већу слободу него у царској Русији, тој правој „тамници народа“. Али сама Немачка се бори не за ослобођење, већ за угњетавање народа. Није посао социјалиста да помажу млађем и јаком разбојнику (Немачкој) да опљачка старије и утовљене разбојнике.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Рат између најкрупнијих робовласника за очување и учвршћивање робства, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 315
Иако Лењин тврди да није посао социјалиста да помажу млађем разбојнику (Русији) који је ојачао напумпан парама старијег за сировине, да пљачка већ утовљеног (САД), шовинисти у ”прерасподели света” виде нешто јако важно, а то виде управо зато што нису отишли даље од схватања буржоаске правде.
Рат је наставак политике другим (управо: насилним) редствима
Рат који воде империјалисти широм планете, седели они у Белој кући или у Кремљу, је само наставак политике коју они воде, а коју даље не могу да воде мирним путем из много разлога. Криза је главни разлог за то. Империјалисти морају да окупе народ око себе ратном политиком како се он не би бунио против ”својих” и како би за ”своје” капиталисте, уплашен од ”доласка друге нације”, ратовао. Нема бољег начина за очивање капитализма од рата, народ за све несреће изазване кризом оптужује ”страну агресију”, и уједно ратује у борби за тржиште за ”своју” буржоазију које ће бити потребно у будућем циклусу пласитања робе и капитала. Као што је очигледно, Лењинов чланак ”Социјализам и рат” је чланак из кога треба учити како се империјалисти као што је Русија не требају подржавати, представљали они себе за слабе и безопсне или не, били они стварно слаби или не. Овај чланак, као и цело Лењиново дело везано за империјалистичке ратове, учи да не треба наседати на приче попут оне о ”окруженој Русији”, ”денацификацији” и томе слично, а коришћење Лењина за софистичко оправдање руског империјалистичког рата је, религијски речено ”богохуљење”.
Шовинисти, као и социјал-шовинисти, који су, како би Лењин рекао, социјалисти на речима а шовинисти на делу, имају улогу моралног мобилизатора за империјалистичке ратове. Они тога неретко нису нису ни свесни, а њихове ”добре намере” у томе, ако их има, су неважне.
Какве год биле субјективне, ”добре” намере Троцког и Мартова, они објективно својим избегавањем подржавају руски социјал-империјализам. Империјалистичка епоха је све ”велике” силе претворила у тлачитеље низа народа, а развој империјализма ће неминовно довести до јасније поделе праваца по овом питању и у међународној социјалдемократији.
В. И. Лењин, Резултати дискусије о самоопредељењу
