Одговор странице ”Црвена правда” на критику за подршку руском империјализму изгледа овако:
Пре свега истичемо да је текст „Нове ере“ од 18. 08. 2022. године којим се аутор критички осврнуо на наш статус од 10. 08. 2022. године заснован на чистој фантазији аутора.
Наиме, објављивањем наведеног цитата из чланка В. И. Лењина „Социјализам и рат“ уопште нисмо имали намеру да оправдамо рат који се тренутно води на територији Украјине, нити смо то поменутом објавом учинили. То се из садржине самог цитата недвосмислено може закључити. Оно што је пак била наша намера јесте да укажемо на потребу подробног анализирања поменутог рата са становишта „Марксовог дијалектичког материјализма“. Лењин је у наведеном чланку управо указао на то да ратови, упркос свим грозотама које носе са собом, могу имати за последицу и такве позитивне ствари као што је пропаст најреакционарнијих творевина, бедема контрареволуције, (руско и турско царство) и превазиђених система као што је феудализам. То би значило да су ратови комплексне појаве са мностраним последицама које треба анализирати у сваком конкретном случају и према изведеним закључцима даље се оријентисати према њима. Иако је Лењин поменути чланак писао 10 година пре почетка Првог светског рата, он је генијално у том чланку антиципирао неке од несумњиво позитивних последица будућег рата тј. пропаст најреакционарнијих држава Европе тог времена, што ни најмање не умањује сву штетност и реакционарни карактер Првог светског рата. Аналогно Лењиновом ставу да ратове треба анализирати узимајући у обзир конкретне друштвено-историјске околности у којима се они дешавају и ми смо предметном објавом хтели да укажемо на то да је данашњи рат у Украјини потребно анализирати на горе наведени начин, при чему апсолутно ни на један начин нисмо изнели било какав закључак о том рату, а понајмање смо га оправдавали како се то чини аутору текста Нове ере. Међутим, сада ћемо изнети свој став и јасно рећи да смо ми против тог рата, да саосећамо са патњама свих недужних људи који су његове жртве и да се надамо његовом што скоријем окончању. Ми тај рат нити смо прижељкивали, нити се радујемо чињеници да он још увек траје. Међутим, ми као пасивни посматрачи тог рата исто као што се згражавамо и тугујемо због његових негативних последица по народе широм света се исто тако радујемо због неких његових несумњиво позитивних ефеката. Тај рат несумњиво доприноси да највећа и најозбиљнија опасност по светски мир, прогрес и демократију у свету – НАТО и САД – буду уздрмани и ослабљени. Енергетска криза у Европској Унији и њоме узрокована политичка нестабилност у ЕУ нас посебно радују, при чему се надамо да ће другови и другарице из комунистичких и радничких партија у ЕУ умети да искористе кризу изазвану, између осталог, ратом у Украјини. Надамо се, а стварност нам даје разлоге за чрвсту наду у том погледу, да ће даљи развој геополитичких померања у свету за крајњи исход имати демократскији свет у којем једна држава или један блок држава неће моћи произвољно да уништава читаве народе широм света и онемогућава им да остварују право на развој и слободу као што су последњих 30 година радили искључиво НАТО и САД. Исто тако се надамо да ће и напредне организације и појединци у Украјини и Русији знати, угледајући се на деловање бошљевика почетком прошлог века, да искористе стање које је настало као последица овог рата. Што се тиче тврдње текста Нове ере да је рат Украјинаца прогресиван зато што је, по мишљењу аутора, то рат за националну независност упућујемо га на размишљање о смислу изјаве Фрање Туђмана дате на првом Општем сабору ХДЗ из 1990. године по којој је „НДХ израз воље и тежње хрватског народа за својом слободом и независношћу“. Оно што желимо рећи јесте да је врло важно помоћу каквих сила један народ остварује своју тежњу за самосталношћу. Украјинци данас покушавају да обезбеде суверенитет на територији своје државе искључиво радећи у корист и по диктату највећих убица, непријатеља демократије и мира у свету. Управо зато не симпатишемо борбу актуелне украјинске власти за остваривање суверенитета на својој територији. Са друге стране, управо зато што знамо да државе са најпрогресивнијим владама на свету као што су Куба, Венецуела, Вијетнам и ДНР Кореја али и НР Кина своју стратешку безбедност и опстанак остварују у већој или мањој мери уз помоћ Руске Федерације нас наводи на то да улогу Руске Федерације на светском плану данас схватамо као много више позитивну, него негативну. Склони смо да у том погледу повучемо паралелу између савезништва које је постојало за време Другог светског рата између СССР са једне стране и највећих империјалистичких сила Велике Британије, САД и Француске са друге стране. Наиме, иако аутор текста Нове ере тврди да не постоје бољи или гори империјалисти, управо пример из Другог светског рата говори да ипак постоје бољи и гори империјалисти, оне које треба подржавати и оне против којих се треба борити. Британски империјалисти су очигледно били прогресивнији и бољи од немачких и јапанских империјалиста. Сукоб Украјине и Русије није сукоб два различита система, већ управо супротно, али оно јесте једно жариште на којем се сукобљавају присталице идеје мултиполарног света који омогућава прогрес и демократију у свету са једне стране и униполарног света који смо последњих тридесет година гледали што преко малих екрана који су преносили тепих бомбардовања Ирака, Афганистана, Либије, Сомалије и других држава, што директно испред зграда док смо гледали НАТО крволоке који су нам бомбардовали мостове, болнице и домове. Из разлике ове две концепције будућег уређења света морамо констатовати да је гори империјализам онај којем је центар у Вашингтону, а не онај којим се управља из Кремља. При томе, понављамо, ми нисмо присталице руског друштвено-политичког уређења, ми нисмо присталице рата у Украјини, већ управо супротно, ми се противимо том рату и руском друштвено-политичком уређењу. Ми се трудимо да истину тражимо полазећи од објективних чињеница и анализирајући стварност која је комплексна, а која често подразумева да једна појава истовремено буде у једном смислу корисна, а у другом смислу штетна, као што је, верујемо, данашњи рат у Украјини и као што је био Први светски рат који је на крају за последицу имао Велику октобарску социјалистичку револуцију. Такав однос према стварности другарски препоручујемо да почне да практикује и аутор текста на који смо овим путем одговорили.
Одговор ”Црвене правде”
На самом почетку одговора иде једна контрадикција. Наиме, прича се о ”потреби подробног анализирања поменутог рата са становишта „Марксовог дијалектичког материјализма””, а одговор почиње са ”уопште нисмо имали намеру да оправдамо рат који се тренутно води на територији Украјине, нити смо то поменутом објавом учинили”.
Каква је то ”подробна анализа поменутог рата” ако се прича о оправдавању (или не) ”рата који се тренутно води на територији Украјине”. Не води се никакав рат сам од себе, већ га неко води са овим или оним циљевима са једне и друге стране. Сама реченица у духу објективизма о томе како се ”некакав рат води” одмах указује на буржоаску мисао. И никаква самооцена о ”подршци рату (или не)” није вредна ни најмање јер да су против рата говоре, на пример, и у, источноевропским проруским шовинистима омраженом, НАТО-у.
Даље, није Лењин ово писао ”10 година пред почетак Првог светског рата” већ годину дана након почетка.
И ту Лењин ништа не ”предвиђа” већ говори да су постојали ратови који су рушили такве институције и да зато треба анализирати сваки рат понаособ, уопште не говорећи о Првом светском рату. Никакву прогнозу ”пада реакционарне Турске и Русије” овде Лењин не даје, то се само чини ономе ко жели да, како ревизионисти то воле да кажу, ”тумачи” Лењина, онако како му одговара. Никаква ”тумачења” овде не долазе у обзир, као ни на једном другом месту, јер је само веровање у могућност ”тумачења” опет објективизам и представља суштински контратезу гносеолошком оптимизму који је заговарао Лењин. Лењин најконкретније прича о прошлости, не о будућности. Ако ништа друго, а онда само време употребљених глагола то може да покаже (односно користили су развоју човечанства, помажући у уништавању посебно штетних и реакционарних институција). Тако да је сама поента потпуно промашена.
Ако неко мисли да тешку реакционарност свог става може да спере овиме:
”Међутим, сада ћемо изнети свој став и јасно рећи да смо ми против тог рата, да саосећамо са патњама свих недужних људи који су његове жртве и да се надамо његовом што скоријем окончању.”
онда су, ето, и сви западни шовинисти са својим ”Stop war in Ukraine” опрали своју реакционарност. Буржоаски пацифизам представља управо такав став ”против рата” који се износи у овом одговору, а буржоаски пацифизам је, као што упућенији знају, последица објективистичког погледа на свет који је у овој објави већ приказан, те се ”опортунистичке коцкице поклапају”.
А како сваки буржоаски објективизам само представља моралну маску за тешко реакционарне ставове, школски, одмах следи: ”Међутим, ми као пасивни посматрачи тог рата исто као што се згражавамо и тугујемо због његових негативних последица по народе широм света се исто тако радујемо због неких његових несумњиво позитивних ефеката.”
Као што је већ речено у претходном тексту, ови ставови су чисто кауцкијанство, а на ту тврдњу се ставља печат са ”највећа и најозбиљнија опасност по светски мир, прогрес и демократију у свету – НАТО и САД -”. Никада, па ни сада, ”највећу опасност по мир” нису представљали ”стари утовљени империјалисти”, већ притиснути империјалисти лишени тржишта за производе и капитал. И историја је то показала, као што то и данашњица показује, Немачка два пута и данас Русија.
Утисак посебне комичности у овим софистичким контрадикцијама појачава став о ”радости због енергетске кризе у ЕУ” имајући у виду став о томе да ”не треба увести санкције Русији како српски пролетаријат не би имао проблеме са нафтом и нафтним дериватима”. Опет се не жели исто ”својима” и ”западњацима”.
Даље буржоаски поглед на свет одаје реченица о ”даљем развоју геополитичких померања”. Геополитика, којом се шовинисти заиста баве, нема везе са социјалистичким погледом на свет, то је реакционарна буржоаска наука по којој пролетери и ”социјалисти” или ”комунисти” треба да имају поглед на свет из перспективе постојећих буржоаских држава.
Геополитика је буржоаски, реакционарни концепт који користи перверзно интерпретиране податке физичке и економске географије да би поткрепио и пропагирао агресивну политику империјалистичких држава. Главне идеје геополитике су афирмација одлучујуће улоге физичко-географских услова у животу људског друштва и неједнакости раса (в. Расизам). Користе се и теорије социјалног дарвинизма (види Социјални дарвинизам) и малтузијанизма (види Малтузијанизам). Геополитичари прибегавају широкој употреби појмова „животног простора“, „природних граница“, географске локације да би оправдали милитаризам и освајачке ратове.
Велика совјетска енциклопедија
Уопште то што аутор објаве нешто гледа кроз ”геополитику” проказује опет његов буржоаски и шовинистички поглед на свет. И, гле чуда, у дефиницији опет ”малтузијанизам”, о коренима кога је горе (везано за спознају стварности) већ било речи.
Што се тиче ”НДХ и Фрање Туђмана” аутор опет показује елементарно незнање из историје јер одговор на то питање не треба да тражимо ми данас својим ”размишљањима”, одговор на то питање је дала Коминтерна тада када је то питање било актуелно. Борба Хрвата, са све тадашњим усташама (до стајања на страну нациста), против великосрпског шовинизма је била прогресивна, као што је данас борба Украјинаца против великоруског шовинизма прогресивна. То да ли ће нешто у будућности да буде реакционарно ми не знамо, и не можемо да ”гледамо у пасуљ”. Ако Украјина буде бомбардовала Москву, претила јој атомским наоружањем (које нема), и све то позивајући се, на пример, на ”Кијевску Русију” и историјско право на те просторе, онда ће у овом научно-фантастичном сценарију Украјина да буде реакционарна. А оно што је конкретна стварност је да деспотија која заузима седмину копна напада државу чију националну независност гуши кроз целу своју историју, називајући их ”малорусима”.
Реченица ”Украјинци данас покушавају да обезбеде суверенитет на територији своје државе искључиво радећи у корист и по диктату највећих убица, непријатеља демократије и мира у свету.” показује опет контрадикторност, јер се сад одједном Украјинци ипак боре за национални суверенитет. То која сила се користи за борбу за национални суверенитет не може нико да бира, то одређују историјски услови. Украјина неће да користи Зеленортска острва за то већ НАТО, као што ће то и Грузија, а Куба и Венецуела ће да користе Русију. И нема ”мањег зла” између ова два светска бандита и робовласника који гуше све око себе. Како би Лењин, у чланку који је аутор покушао да злоупотреби, рекао:
Али замислите да је робовласник са 100 робова у рату са робовласником са 200 робова за „праведнију“ прерасподелу робова. Јасно је да би примена концепта „одбрамбеног” рата или „одбране отаџбине” на такав случај била историјски фалсификат и практично једноставно обмана обичног народа, ситне буржоазије, неуког народа од стране лукавих робовласника. Управо тако данашња империјалистичка буржоазија обмањује народе „националном“ идеологијом и концептом одбране отаџбине у савременом рату робовласника за јачање и интензивирање ропства.
В. И. Лењин, Социјализам и рат, Разлика између нападачког и одбрамбеног рата, Сабрана рела Лењина (рус), том 26, страна 313
Али став аутора ове објаве, појачан утиском који изазива оваква реченица ”онемогућава им да остварују право на развој и слободу као што су последњих 30 година радили искључиво НАТО и САД.”, неодољиво подсећа на:
Али након реченице ”нас наводи на то да улогу Руске Федерације на светском плану данас схватамо као много више позитивну, него негативну” се треба запитати чему све ово претходно, кад једноставно, ипак аутор објаве најконкретније каже да подржава Русију у Украјини.
Што се тиче ”мултиполарног света”, можемо само да се позовемо опет на Лењинов цитат о робовласницима са 100 и 200 робова, и да подсетимо само да ”униполаран свет” никада није постојао у капитализму, нити може да постоји, и да је та теза основна теза теорије Кауцког о ”ултраимперијализму”, и да она суштински противречи лењинској теорији империјализма.
Оваквим ставом: ”Ми се трудимо да истину тражимо полазећи од објективних чињеница и анализирајући стварност која је комплексна, а која често подразумева да једна појава истовремено буде у једном смислу корисна, а у другом смислу штетна, као што је, верујемо, данашњи рат у Украјини и као што је био Први светски рат који је на крају за последицу имао Велику октобарску социјалистичку револуцију.” аутор каже да је онда заправо окупација Србије од стране Аустро-Угарске била прогресивна јер је означила почетак рата који је родио Октобарску револуцију. Оваквим ставом у потпуности можемо да оправдамо окупацију Србије у Првом светском рату, јер су онда ”Срби лоши момци који ратују уз доминантно зло, британски трговински монопол”, као што данас Украјинци ратују уз НАТО. Онда су сцене покоља Срба од стране аустро-угарских освајача само ”страхоте, зверства, невоље и мучења – неизбежно повезане са сваким ратом”. Овакав закључак је само најобичнији софизам који се користи за оправдање данашњег шовинистичког лудила које влада у Србији. Уколико аутор буде доследан својим ставовима, што ниједан објективистички софиста није, онда ће доћи до оваквих ставова.
Целокупну дезоријентисаност аутора по питању теорије и праксе везане за империјализам узрокује тотално непознавање лењинизма и чисто интуитивно схватање којим, како би он рекао, анлизирајући ”стварност која је комплексна” некако долази до ултра популарних ставова међу масама. Изгледа да су масе преко ноћи постале толико свесне да ”комплексну стварност” анализирају тако да у 99% случајева долазе до исправног става, подударног са ауторовим. Ако је ситуација већ таква, онда је право чудо да немамо, не само масовну опозициону комунистичку партију, не ни изграђен социјализам, већ изграђен пуни комунизам, јер масе већ све саме раде ”како треба”.
