Једно од чешћих питањa у марксистичким кружоцима Политштурма у Србији је ”да ли вреди за схватање дијалектике читати књигу ”Хуманизам и дијалектика” од Михаила Марковића или књигу ”Дијалектички материјализам” од Илије Косановића”. Што се тиче књиге Косановића на сајту већ имамо објављену једну совјетску, чак и довољно млаку критику исте, и по потреби ћемо је продубити. А што се тиче Марковићеве књиге, ако се већ она налази међу релативно доступнијом литературом на тему дијалектике у Србији, те је доста чланова кружока има, треба се осврнути на потенцијално позитивне или негативне стране исте.
На почетку, задатак који пред себе ставља Марковић у уводу ове књиге у себи садржи класичну самоуправну мантру о ”развоју и конкретизацији марксизма”, па тако он каже:
Основни проблем данашње марксистичке филозофије је, по мом мишљењу, како учинити хуманизам дијалектичком филозофијом, а дијалектику хуманистичком методом. Прва два дела књиге су, стога, посвећена теортијској анализи хуманизма и дијалектике, оживљавању изворног смисла који ти појмови имају код Маркса, и њиховом даљем развоју и конкретизацији с обзиром на резултате савремене филозофије и науке.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Дакле, постоји велики ”основни проблем марксистичке филозофије” и Марковић се осећа у том тренутку позваним да га управо он реши. Треба свакако приметити да ако је ово заиста проблем марксистичке филозофије онда је то глобални историјски проблем а не специфично југословенски, и с обзиром на то Марковић себи даје један гигантски задатак, решавања таквог цивилизацијског проблема. Па да погледамо како Марковић решава ово питање од светско-историјског значаја.
У уводу он говори о изворним појмовима дијалектике и хуманизма код Маркса које он треба наводно да даље разради. Прво се одмах можемо запитати да ли то значи да је између Маркса и Марковића постојала некаква историјска рупа у марксистичком развоју, па он мора да се врати у 19-и век и узме нешто баш ”изворно” и разради га даље. Оваквом поставком ствари, истичући управо то ”изворно”, он не каже чак ни да је постојала рупа већ да је очигледно све отишло у погрешном правцу, па он не може да узме за основу своје анализе било шта што није ”изворни марксизам”.
Оваквом поставком Марковић поред гигантског задатка решавања глобалног проблема марксизма себи даје и велику историјску улогу некога ко је први после Маркса и управо он даље развија марксизам. Пошто се Марковић позива на ”изворни појам” хуманизма треба видети како Маркс о хуманизму пише. Хуманизам сам по себи не мора да буде никако повезан са социјализмом, хуманизам је играо велику улогу у капиталистичкој борби против феудализма или Фојербахов у борби против религије. Сами Маркс и Енгелс овај термин ретко употребљавају у младости, доста чешће критички, а као старији и изграђени материјалисти се више хуманизма не дотичу ни у свакодневној штампи, а да не говоримо о научним радовима.
Марковићево често спомињање ”духа” и замагљивање ”односа духа и материје” одмах даје асоцијацију на Марксову тезу о ”хуманистичком блебетању о духу”.
Ако је била реч о праву на подношење петиција или о порезу на вино, о слободи штампе или о слободној трговини, о клубовима или о организацији општина, о заштити личне слободе или о регулирању државног буџета — лозинка се увијек понавља, тема увек остаје иста, пресуда је увек готова и гласи непроменљиво: »социјализам!« Социјалистичким се проглашава и сам буржоаски либерализам, социјалистичким буржоаско просвјећивање, социјалистичком буржоаска финансијска реформа. Социјалистички је било градити железницу где је већ постојао канал, социјалистички је било бранити се штампом ако су те напали мачем.
К. Маркс, Осамнаести Бример Луја Бонапарта
…
У том угрожавању и том нападању с правом је налазила тајну социјализма, о чијем смислу и чијој тенденцији она тачније суди него што такозвани социјализам уме да суди о самом себи, који стога не може да схвати зашто му се буржоазија упорно опире било да он сентиментално цвили над јадима човечанства, или хришћански проповеда хиљадугодишње царство и општу братску љубав, или хуманистички блебеће о духу, образовању, слободи и доктринарно измишља систем измирења и благостања свих класа.
Важно је указати пре свега да постоји и тешко реакционарни хуманизам, што иначе Марковић и сам правилно примећује.
Већ смо схватили да Марковић жели да реши некакво глобално питање на бази ”изворног марксистичког схватања хуманизма”, па ако погледамо у ком се правцу Маркс развијао долази се до закључка да Марковић није само да заборавља да је после Маркса дошао, на пример, гигантски важан Лењин, већ он мисли да је сам Маркс кренуо погрешним путем јер се хуманизмом није бавио, иако му је као термин био познат, и да Марковић није онда чак ни ”одмах после Маркса”, као што је на почетку речено, већ ”у сред Маркса”. Он мора и да поправља Маркса већ од његовог почетка идеолошког рада јер је цела ова струја говорила о ”младом Марксу”. Али већ смо видели и није да је Марковић био превише скроман па и није крио да претендује на подухват од светско-историјског значаја.
Отварамо прву главу и прво што упада у очи је комична професорска потреба за измишљањем нових термина (”дијалектички хуманизам”), и то већ у првом поднаслову ”Принципи дијалектичког хуманизма”. Али ако би урадио нешто што нису могли Маркс и Енгелс онда би сигурно имао и право на тако нешто, па му ову професорску опсесију за измишљањем нових термина за сада нећемо спочитавати.
Велико обесхрабрење у читању ове књиге представља чињеница да је било потребно прочитати једну врло упитну реченицу на почетку да се дође до друге у којој се тврди следеће:
Филозофија тежи да превазиђе све границе које је човек сам себи поставио – границе струке, специалности, професије. Њу интересује све што је људско, без обзира на специфицности епохе, нације, класе. Она тежи да објасни и осмисли збивања у читавом оном делу света до којег је човек већ допро својим чулима и мишљу, који је већ ушао у људску историју. У том смислу је филозофија целовита.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Он овде прикривајући се познатијом тезом да ће комунистичко друштво превазићи ограниченост професионалности прокламује идеалистичку тезу о томе да управо филозофија као наука треба да превазиђе ”границе професионалности”, чиме би она постала ”супернаука”.
У оба случаја савремени материјализам је у основи дијалектичан и не треба му никаква више филозофија која стоји изнад других наука. Чим свака појединачна наука постави своје место у универзалном повезивању ствари и знања о стварима, било каква посебна наука о овој свеопштој вези постаје непотребна. А онда, од целокупне бивше филозофије, независно постојање и даље задржава учење о размишљању и његовим законима – формална логика и дијалектика. Све остало је укључено у позитивну науку о природи и историји.
Ф. Енгелс, Анти-Диринг
За некога ко иначе није упознат са великом количином глупости које су самоуправљачки идеолози способни били да изнесу невероватно је да неко ко се издаје за марксисту, макар из жеље да обмане своје читаоце, може да као прву тезу изнесе основну идеалистичку поставку наспрам материјализма о ”надпрофесионалној филозофији”. Али добро, Марковић се за сада на материјализам и не позива, он се бави дијалектиком.
Тешко је не увидети аналогију у томе да та професорска каста, као на пример професор Диринг коме се Енгелс противи горе, увек иде истим хегелијанским путем представљајући филозофију као нешто што превазилази друге професије и науке. И онда логично тим принципом све покушавају да потчине себи јер су они носиоци некакве филозофије.
Лењин је примећивао да модерни идеализам све мање постоји у чистом виду, већ да он у себи има ”зрно материјализма”, те да огромна маса модерних идеалиста у виду филозофских агностика има карактеристику да у својим расуђивањима константно лавира између идеализма и материјализма. То иначе не значи да сваки агностицизам није суштински идеализам због тог зрна материјализма јер сваки недоследни материјализам као продукт има идеалистички закључак, а то што до њега не долази просто оправдавајући све вишом божанском силом је ствар од трећеразредног значаја.
Уместо доследне тачке гледишта Берклија: спољни свет је мој осећај, – понекад се добије тачка гледишта Хјума: елиминишем питање да ли нешто стоји иза мојих осећања. А ово становиште агностицизма неминовно осуђује ба колебање између материјализма и идеализма.
В. И. Лењин, Материјализам и емпириокритицизам
Школски, како сви идеалисти иду том линијом осцилација од идеализма ка материјализму и назад, истим путем иде и Марковић па даље објашњава како оно што је рекао ипак није тако и долази до приближно материјалистичке позиције (Онај ко не познаје методе идеалистичког увијања би поставио логично питање: ”Зашто је онда оно прво и написао уопште”).
Додуше, време појединачних енциклопедиста је прошло; филозофија је данас синтеза знања само уколико се схвати као колективни производ који укључује у себе већ постигнуте резултате посебно научних истраживања
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Даље осцилације Марковић одмах наставља. Па прича о ”свести о идеалу”, што би у преводу било ”идеја о идеји” и о томе како филозофија треба да осмисли људски живот.
Свест о идеалу даје најдубљи смисао сваком појединачном догађају и поступку – филозофија је, према томе, напор за осмишљавањем целокупног људског живота.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Даље он почиње да износи неке тачне, полутачне и нетачне ствари везане за материјализам. Али свеукупно те тачне и полутачне пароле не вреде ничему када видимо да он негира прво ”апсолутну истину” независну од човека, говорећи како је то некакав стари појам, већ тражи некакву ”хуманизовану истину” уместо ове ”дехуманизоване”.
Признавати објективну, т. ј. независну од човека и човечанства истину, значи овако или онако признавати апсолутну истину.
В.И.Лењин, Сабрана дела, т.18, с.135 (рус)
Људско мишљење је способно по својој природи да даје, и даје нам, апсолутну истину која се добија од суме релативних истина. Сваки стадијум у развоју науке додаје нова зрна у ту суму апсолутне истине.
В.И.Лењин, Сабрана дела, т.18, с.137 (рус)
Познато је да идеалистичка професура константно мења своју фразеологију и измишља само нове термине за старе заблуде, па тако овде за суштински став о томе како је идеја првобитна имамо нови термин ”хуманизована истина”, дакле истине у људској глави а не ове ”апсолутне” ван човека.
Логично, убрзо следи и поднаслов ”Принцип релативности” где се само из наслова може закључити о чему он овде прича. Овде на видело излази већ сурова идеалистичка поставка, ако она пређашња већ није била довољно очигледна.
Да ли се један објекат променио или остао исти, зависи од система у коме га посматрамо и од сврхе сазнања. По себи узето све се непрестано и мења и остаје исто, јер објекат припада безбројним различитим системима (класама) и има безброј могућих углова посматрања и нивоа анализа.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Потпуни ревизионистички хаос осликава и чињеница да са једне стране Марковић каже како је ”Марксова филозофија заправо дијалектички хуманизам”, а онда каже ”Основно питање данашњег марксизма јесте: како учинити дијалектику хуманистичком а хуманизам дијалектичким”. Ако је ова друга теза о томе како то тек треба урадити у будућности тачна значи да то још нико није урадио, па ни сам Маркс, те Марксова филозофија никако не може да буде оно што још нико није урадио јер је она као таква већ уоквирена и потенцијално може да се поправи тамо где не ваља.
Из ове Марковићеве игре у којој стално спомиње Маркса управо може да се види да они који се згражавају над ”догматизмом ортодоксних марксиста” за потврду својих лупетања увек покушавају да користе ауторитет Маркса тиме што га просто убаце у реченицу уз познато левичарско ”како Маркс мисли” или ”по Марксу”.
За нас, ”ортодоксне марксисте”, које ови релативистички идеалисти називају ”догматама” управо није никакав проблем да Маркс није тачан, али ако није тачан морамо да видимо конкретно зашто није и да га оштро критикујемо и одбацимо његове грешке, а не да тако ”антидогматични” за апологију својих глупости користимо Маркса у својој идолопоклонистичкој тежњи.
Можете да видите даље разне, да будемо отворени, комплетне будалаштине када Марковић дефинише неке појмове, па је тако ”дијалектика заправо критика”.
Даље Марковић приписује Марксу и то да је критиковао Фојербаха за то да не полази од хуманистичке тачке гледишта, што је тачно евентуално само ако се хуманизам узме у толико општем смислу да је све везано за човека заправо хуманизам:
Све оно што Маркс у Тезама о Фојербаху замера тадашњем материјализму у исти мах је и недостатак дијалектике и недостатак хуманистичке полазне тачке.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Треба напоменути да је Фојербах био хуманиста, што Марковић очигледно банално не зна, и да му никако стога Маркс није могао спочитавати ”недостатак хуманистичке полазне тачке”, и чак су Маркс и Енглес управо примећивали Фојербахов хуманизам. И логично питање би опет било, с обзиром да је термин ”хуманизам” био познат Марксу и Енгелсу, ако су мањак хуманизма замерали Фојербаху, зашто то отворено нису рекли.
А баш као што је Фојербах био представник материјализма, који се подудара са хуманизмом, на теоријском терену, француски и енглески социјализам и комунизам били су представници овог материјализма у практичном пољу.
К. Маркс и Ф. Енглес, Света породица
Руге, који га је приопштио својој оскудној филозофији, која је представљала неуредну мешавину фојербаховског атеизма и хуманизма, подсећања из Хегела и штирнеровске реторике. Наоружан свим овим, господин Хајнцен је сматрао себе прилично зрелим и, ослањајући се са десна на Ругеа, а са лева на Фрајлиграта, започео је своју револуционарну пропаганду.
Ф. Енгелс, Комунисти и Карл Хајнцен
Још једном на делу видимо само болесно идолопоклонство противника ”ортодоксиних марксиста” где они све морају да оправдају Марксом, па макар му и гурали речи у уста. Није само по себи лоше изнети неку тезу коју Маркс није изнео, у овом случају да је механичком материјализму фалио хуманизам, јер можда Маркс стварно то није увидео, па онда након те тезе можемо да проверимо да ли је то правилно или није. А овакви ”антидогматични” ”социјалисти” само показују да је заправо све што они желе догма скројена по њиховој мери.
Оно што Марковић константно ради је истицање неке опште познате марксистичке тезе, неретко пароле, а затим подметање под њу разних ствари, њему логичних.
Већ смо видели да Марковићу храбрости не фали, па се он тако делимично спушта и на поље политичке економије и тврди да су рад и производња исто, одакле можемо да закључимо и да је сваки рад онда заправо производан.
Производан је само онај радник који производи вишак вредности за капиталисту, који дакле служи самооплођивању капитала.
…
Према томе се у појму производног радника никако не садржи само однос између делатности и корисног учинка, између рада и производа рада него и специфичан друштвени однос производње, настао у историји, који раднику даје обележје непосредног средства за оплођивање капитала.
К. Маркс, Капитал, Том 1, Пети одељак, Производња апсолутног и релативног вишка вредности, глава четрнаеста, Апсолутни и релативни вишак вредности
Након те комичне експедиције у поље политичке економије Марковић се враћа бесомучној можданој гимнастици. А када се вратио њој оно што може да се уочи је да све тако ”антидогматичан” константно, када се одвоји од великих паролашких фраза, више идеализам не продаје ни под неким софизмом већ отворено промовише идеалистички поглед на свет:
Наравно, дијалектика није учење о прогресу у оном смислу тог термина у коме се напредак од нижих квалитативних облика ка вишим тврдио и за природне процесе по себи. О прогресу се може говорити само с обзиром на одређене критеријуме оцењивања »нижег« и »вишег«, »лошијег« и »бољег«, дакле с обзиром на извесне људске вредности.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Након много даљег пуког филозофирања у предмарксистичком стилу, које, ако би анализирали, потрошили би много речи, као и Марковић, а доказивали би само једну те исту ствар, да је Марковић био просто идеалистички реакционар.
Следећи иоле интересантан део је поднаслов ”Смисао самоуправљања”.
У истом маниру по ком Марковић даје себи светско-историјски значај тиме што решава питања ”младог Маркса” која није ни ”стари Маркс” могао да реши, такву улогу даје и самоуправљању. Он тврди да је нешто велико и заиста социјалистичко била Париска комуна, а одмах после ње СФРЈ. Наравно, то ради у стилу, што Маркс рече, бесконачног хуманистичког блебетања о души.
Осам деценија после Париске комуне и Марксове анализе њених искустава социалистички покрет је поново открио заборављену идеју самоуправљања.
Тиме је повратио своју душу, своју дубоко хуману вредност, свој универзално-историјски значај, у часу када је већ почињало изгледати да је на Западу његово време прохујало и да му је преостало да, пре свега, буде пракса и теорија једног специфичног пута индустријализације заосталих земаља.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
…
Југославији припада историјска заслуга да је поново открила и (једина) почела да реализује самоуправљање.
Након ошто је објаснио ову изузетну улогу самоуправљања Марковић прелази на класичне бесомучне малограђанске теорије о самоуправљању и његовој величини у односу на ”државни социјализам”, а оповргавање ових теза је засебна тема невезана за дијалектику, те се тиме и нећемо бавити.
Последњи поднаслов којим се вреди бавити са филозофске тачке гледишта је и онај коме ће овде бити највише времена посвећено јер је целокупно увијање и трошење речи у претходном делу књиге било заправо и непотребно. Цео свој филозофски концепт Марковић је сажео у поднаслов ”Између догме и скепсе”. Овде се Марковић одриче већине својих нових софистичких метода за гурање идеализма и врађа се на своје старије, доста огољеније ставове са краја 50-их година. Али иако је доста огољеније, и даље је све то наравно увијено у један популарно пропагандни плашт. Стога ћемо пажљиво, део по део анализирати ово.
Марковић ово почиње са:
Свака досадашња историјска епоха имала је своје свете Томе Аквинске и своје Пироне и Хјумове, своје догматичаре и своје скептике.
Први, блажени у свом уверењу да су сви животни проблеми дефинитивно решени, живе у простору а ван времена, будно и бескрајно одано стражаре крај окамењених јучерашњих идеја и веровања. Они су нашли универзални кључ за откљуцавање свих брава, магичну формулу за разрешавање свих чворова.
Усред засењујућег сјаја њихове апсолутне истине остао им је још само један проблем: како сачувати своју веру такву каква је, заувек непромењиву, нетакнуту јеретичком руком.
Јер, то се зна: цео остали свет који није озарен зрацима њиховог сунца заверио се да га угаси, да га разори. Сваки, макар на изглед и најбезазленији корак тих завереника подмукло је усмерен ка том истом циљу, јер неком недокуцивом логиком они жуде за тамом а не за светлошћу, они, за разлику од правоверних, не осећају интелектуалну потребу да сазнају истину већ, сасвим обратно, чезну за заблудама и лажима.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Марковић дакле почиње са јако карактеристичним за све идеалисте кукањем на ”догматску борбу против јеретика”.
„Знамо да ће нас посути гомилом оптужби: викаће како хоћемо да претворимо социјалистичку партију у ред ”правоверних” који гоне ”јеретике” због одступања од ”догме”, због сваког самосталног мишљења и слично. Знамо ми ове модерне оштре фразе. Само нема у њима ни капи истине и ни капи смисла.
…
Снажне социјалистичке партије не може бити без револуционарне теорије која уједињује све социјалисте, из које они вуку своја убеђења, коју они примењују на своје методе борбе и начине деловања; штитити такву теорију, коју на крају сматраш истинитом, од неоснованих напада и покушаја да се она погорша уопште не значи бити непријатељ сваке критике.“
В. И. Лењин, Сабрана дела, т. 4, с. 183 (рус)
Његова тврдња да те ”догмате” живе у простору ван времена и имају ”окамењене идеје” је суштински оптужба за метафизичност. А управо је оптужба за метафизичност, окамењеност у времену, главна идеалистичка оптужба на рачун материјалиста.
А пристојни професор не може да се не руга материјалистима као метафизичарима. За професоре идеалисте, хјумисте и кантијанце сваки материјализам је „метафизика“ …
В. И. Лењин, ”Материјализам и емпириокритицизам”
Треба обрадити ову опсесивну идеалистичку потребу за оптуживање материјалиста за метафизичност и окошталост. Прво, као што смо видели, оптужбе за догматизам и окошталост следе након што се овима укаже на то да нешто што они причају, на пример, није марксизам. На пређашњим примерима смо видели да Марковић и слични њему имају опсесивну потребу да своје идеалистичко малограђанске умотворине продају као Марксове ставове иако то нису Марксови ставови.
И у том послу им страшно сметају они који марксизам стварно познају па их због указивања на ова подметања оптужују за ”догматизам” и ”окошталост”. А на основу чега? Па ни мање, ни више, под причом о дијалектичности. Односно, за њих је просто цела дијалектика садржана у фрази ”све се мења”, те данас могу да причају шта пожеле и то може да буде марксизам. И заиста, та теза о томе да се све мења и јесте садржана у дијалектици. А да ли се марксисти просто заустављају на томе да се ”све мења”? Ови непознаваоци марксизма под дијалектиком подразумевају пуки еволуционизам који признаје мање више сва модерна наука. Али суштина дијалектичког материјализма није баш у томе. Он објашњава како се неки материјални систем развија са својим унутрашњим противречностима, и далеко од тога да марксистичка дијалектика постоји да омогући сваком малограђанину на под паролом ”све се мења” у марксизам убаци шта му је воља. Марксизам може доследно да се развије, али за то је потребна промена у материјалној стварности која ће да потврди нове теоријске тезе. И уопште, марксизам се развијао историјски, сам Маркс је развијао своје идеје, али никад просто под паролом ”све се мења”. Да би се нешто променило није довољно да само тек физички протекне неко време. Али за ”антидогмате” који су толико антидогматични да константно потурају под класике марксизма-лењинизма своје ставове како би оправдали своју реакционарност (питање је зашто ако им догма не треба) је очигледно довољно само да прође неко време.
Следеће што Марковић овде ради је најотвореније пропагирање стихије. То што то ради популарним пропагандистичким речником га ни најмање не ставља у бољу позицију, суштина његове тезе је заговарање стихијности маса.
Ма шта догматичар говорио о народу и масама, он нема ни трунке поверења да ће човек из масе сам својом здравом памећу умети да донесе тачан суд о једној ствари. Због тога он сматра да му је дужност да ниједног тренутка не дозволи људима, о чијим се душама брине, да сами мало размишљају. Он је ту зато да за друге мисли, што на његовом језику значи: да за свако поставиљено питање из неке фиоке извади већ унапред припремљен одговор.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Ако за почетак занемаримо ово популарно самоуправно спомињање ванкласног народа треба да се осврнемо на то какву онда Марковић улогу даје комунистима ако они нису ту да освесте несвесну радничку класу? Ако радничка класа сама може да буде свесна шта ће јој онда ти комунисти уопште?
А с друге стране, масе никада неће научити да воде политичку борбу, све док не помогнемо у ствари васпитања вођа ове борбе од интелигентних радника и од интелектуалаца; васпитавање таквих руководиоца је могуће искључиво на систематској текућој оцени свих страна нашег политичког живота, свих покушаја протеста и борбе различитих класа и по различитим поводима.
В. И. Лењин, Шта радити
Дакле, Марковић позива на стихијност, и то не само раничке класе, већ целог народа и згражава се над тиме да неко хоће народу нешто да објасни. Логично би могло да се постави питање: Ако је то већ тако, зашто сам Марковић покушава да ”сеје памет” кад народ већ све зна? Или је можда кад народу нешто објашњава самоуправљач онда то представља народну мисао, а кад ”ортодоксни марксиста” нешто објашњава народу онда је то грозно постављање изнад народа.
У свом агностицистичком лавирању Марковић се толико заноси да ”скептичаре” оптужује за свој раније изнет став, па тако овде каже:
У ствари, и он је у извесном смислу догматичар, јер и он полази од неких принципа који се никако не могу доказати, а у које он ипак непоколебљиво верује.
Такве догме су биле, на пример, Пиронова теза да ништа не постоји по себи већ само у односу према нама, или Тимоново учење да никакво тврђење није истинито у већој мери него његова супротост, …
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
А већ смо видели како исту ствар и сам заговара:
Да ли се један објекат променио или остао исти, зависи од система у коме га посматрамо и од сврхе сазнања. По себи узето све се непрестано и мења и остаје исто, јер објекат припада безбројним различитим системима (класама) и има безброј могућих углова посматрања и нивоа анализа.
М. Марковић, Хуманизам и дијалектика
Оно што је у овом поднаслову посебно веома важно је што он у својој суштини у потпуности осликава филозофију Марковића. Наиме, целокупна филозофија Марковића се своди на негирање разлике између идеализма и материјализма и разлике између дијалектике и метафизике, и у зависности од периода у коме пише он за гурање те тезе примењује овакве или онакве софистичке конструкције. Јако је важно схватити шта се крије иза онога што Марковић назива ”догматизмом” и ”скептицизмом”. Марковић суштински када говори о ”догматизму” указује на материјализам, a када говори о ”скептицизму”, укаује на чист идеализам. Ако је за некога ко није детаљно упознат са садржајем дијалектике и материјализма мало тешко да то разуме када Марковић то образложи као ”тражење средње линије између догматизма и скептицизма” као што то ради овде, много је лакше то видети када он то и отворено тврди:
У данашње време разлика између дијалектике и метафизике као два основна филозофска метода има све мање смисла. У нашем веку су еволуционистичке идеје већ толико проникле, како у науку, тако и у мишљење обичних људи, да нико више не оспорава то да се све мења: звезде и стене, животиње и биљке, људско друштво, морал, уметност.
М. Марковић, ”Марксизам, догматизам, скептицизам”
Тако да ако неко није веровао у изнесену тврдњу да су ови ”дијалектичари”, који оправдавају своје грубо одступање од марксистичке теорије поставком ”све се мења”, заправо ”еволуционисти” а не дијалектичари може у то да се увери из речи самог Марковића који тврди да разлика између дијалектике и метафизике данас и не постоји.
Исту ствар Марковић ради и са идеализмом и материјализмом.
Записивање свих данашњих филозофа искључиво у табор материјализма или у табор идеализма је иста грешка као дељење земаља и народа на припадање социјалистичком или капиталистичком табору.
М. Марковић, ”Марксизам, догматизам, скептицизам”
А онда можете да се сетите и Лењинових речи:
Генијалност Маркса и Енгелса се и приказала, између осталог, у томе што су они презирали гелертерску игру са новим модерним речима, мудрим терминима, лукавим ”измима”, и једноставно су директно говорили: постоји материјалистичка и идеалистичка линија у филозофији, међу њима разне нијансе агностицизма. Покушаји проналажења „нове” тачке гледишта у филозофији карактеришу исти просјачки дух као покушаји стварања „нове” теорије вредности, „нове” теорије ренте итд.
В. И. Лењин, Материјализам и емпириокритицизам
Довољно је дискредитујуће то што Марковић негира постојање разлике између дијалектике и метафизике, односно између материјализма и идеализма. Али може да се спомене и то да он тражи ”средњу линију” између материјализма и идеализма као нешто ћему он тежи, као и сваки агностик, а суштински идеалиста, јер идеализам са развојем науке све мање и мање постоји у чистом виду.
Закључак
Главна ревизионистичко-софистичка мантра ове књиге је подметање идеализма на један нови начин, апстрактном оптужбом на рачун свих да не урачунавају човека као човека у дијалектику уз константне оптужбе за догматизам (а видели смо какав је тај ”антидогматизам”).
По том, и само по том питању, термин ”догматизам” има посебан карактерни филозофски укус; то је вољено словце идеалиста и агностика против материјалиста, како смо већ видели на примеру довољно ”старог” материјалисте Фојербаха.
…
Али тако како критеријум праксе, т. ј. ток развоја свих капиталистичких земаља за последње деценије, доказује само објективну истину целокупне друштвено-економске теорије Маркса уопште, а не овог или оног дела, формулације и томе слично, јасно је да причати овде о ”догматизму” марксиста значи чинити неопростиви уступак буржоаској економији.
В. И. Лењин, Материјализам и емпириокритицизам
Дакле, главна ствар у овој књизи је само покушај да се ванкласном хуманистичком мантром материјализам замени идеализмом, да се под софистичким аргументом несхватања улоге човека од стране свих људи на свету осим Марковића подметне у једној увијеној форми то да је ипак мисао или идеја првобитна, а не материја.
Ова књига специјално сама по себи не вреди ни најмање, и за схватање дијалектике је не вреди читати. Она може да вреди евентуално као извор за изучавање ревизионизма и његових метода. Уколико просто желите да схватите суштину Марковићеве филозофије без да се надате да ћете нешто паметно да научите од њега много је боље читати раније његове радове, као што су ”Марксизам, догматизам, скептицизам” и ”Савремена буржоаска филозофија и марксизам”, јер се у њима супротстављеност дијалектичком материјализму види у мање увијеном облику, а и мање ћете времена да потрошите имајући у виду број страница ове књиге.
Све ово у многоме говори о квалитету самог самоуправног система у коме су овакве ствари могле да пролазе цензуру и издају се од стране државних и партијских органа и промовишу као исправне на југословнеским такозваним ”радничким универзитетима”.
