И. Г. Герасимов и Ј. Елез о књизи Илије Косановића на тему дијалектичког материјализма. Питања филозофије, Академија наука СССР, 1958. година.
Књига И. Косановића ”Дијалектички материјализам (Увод у основна питања филозофије марксизма)” осмишљена је за широки круг читалаца. Аутор је поставио као циљ такво излагање проблема дијалектичког материјализма које би припремило читаоца за самосталну анализу филозофских дела класика марксизма-лењинизма. Са тим циљем он нашироко и добросавесно користи филозофске радове Маркса, Енгелса и Лењина, што несумњиво заслужује пажњу.
И. Косановић примећује да за расматрање дијалектичког материјализма постоји много потешкоћа. Главна потешкоћа је проналажење унутрашње логике ових проблема као делова теорије. Свако заиста научно излагање теорије дијалектичког материјализма мора да открије њену целовитост. Тај покушај И. Косановића за представљање дијалектичког материјализма као целовитe теоријe несумњиво заслужује пажњу.
Књига Косановића се састоји из два дела: прва – ”Филозофија и њени основни правци”; друга – ”Филозофија дијалектичког материјализма”.
Први део је уводни. Овде аутор даје општи преглед основних праваца филозофије, најважнијих момената њене историје. Он примећује да су основни проблеми филозофије историјски настали и решавали се у борби материјализма и идеализма. Та борба не може да буде научно схваћена ако се не појасни конкретан историјски садржај самог предмета филозофије. Предмет филозофије и њени проблеми не настају насумично. Они могу бити схваћени само као историјски конкретно схватање реалних потреба друштвено-практичне делатности људи. Управо на тај начин марксизам превлађује апстрактно-логички приступ филозофији и њеној историји који је својствен свим филозофским школама до Маркса и савременим буржоаским историчарима филозофије.
Аутор исправно примећује да се у решавању фундаменталног питања филозофије — о односу мишљења према бићу — увек на овај или онај начин изражава теоријска основа друштвених захтева једне класе и начина њиховог практичног остваривања.
У томе је и партијност филозофије, класна одређеност теоријске борбе у овим или оним друштвеним условима. ”Партијност и класна припадност изражавају се не само у различитим схватањима већ пре свега у оној политичкој и практичној активности којој служе теорија и идеологија” (стр. 20).
И. Косановић тежи да избегне просто спољашње супротстављање материјализма и идеализма у историји филозофије. Он покушава да покаже на који начин борба ових праваца развија спознају и све јасније даје обрисе сваког од ових праваца. И свеједно аутор не избегава овде неки схематизам и декларативност. Избацивши тезу о постојању ”гносеолошких корена материјализма” аутор није открио шта конкретно има у виду, а гносеолошке корене идеализма није показао на анализи конкретних момената процеса спознаје.
Други део књиге се састоји из три дела. У првом аутор показује на који начин се супротностављеност класних циљева пролетаријата и буржоазије изражава у њиховом погледу на свет. Класна борба пролетаријата, пише аутор, мења сврху филозофије. У дијалектичком материјализму први пут поглед на свет и методологија спознаје одговарају једно другоме. Тиме се и одређује у марксистичкој филозофији то што она наслеђује претходну филозофију и то са чиме она раскрштава. Радничка класа, говори аутор, отворено истиче партијност њене филозофије. Класе које излазе из историјске арене прикривају своју партијност у филозофији и проповедају беспартијност. Беспартијност – то је прикривено служење експлоататорским класама и лакејство пред идеализмом, то је форма скривања објективне истине. Али партијност у марксизму није ”партијно-класни прагматизам” она карактерише пре свега борбу за објективну истину.
Марксистичка филозофија као теорија и метод спознаје расматра се у следећа два дела. У другом делу (”Материјалност и дијалектичност развоја објективног света”) аутор покушава да покаже природу јединства теорије и метода. ”Најопштија карактеристика дијалектичког материјализма… је јединство основног материјалистичког изворног положаја и дијалектичког метода спознаје” (стр. 83).
Цео домарксовски материјализам полазио је од тога да је свет материјалан и постоји независно од свести. Маркс и Енгелс, уопштивши историју праксе и спознаје закључују: свет није само материјалан већ и дијалектичан. Овај закључан није да једноставно саједињује дијалектику и материјализам. Он мења пре свега саму материјалистичку теорију. Признање објективности материјалног света означава признање дијалектичности његовог развоја, а материјализам у процесу спознаје се састоји у томе да се репродукује, изрази теоријски дијалектика инхерентна истраживаној појави.
Аутор критикује рад Ј. В. Стаљина ”О дијалектичком и историјском материјализму” за то што је у њему метод супротстављен само методу (дијалектика метафизици) а теорија само теорији (материјализам идеализму). Такво посматрање метода и теорије у дијалектичком материјализму, утврђује И. Косановић, је метафизичко; оно неизбежно цепа материјализам и дијалектику, не даје могућност схватања принципијелне разлике идеалистичке дијалектике Хегела и материјалистичке дијалектике Маркса-Лењина. Испада да је материјалистичка дијалектика само метод а не метод и теорија. Неопходно је, пише И. Косановић, материјалистичку дијалектику супротставити не само метафизици већ и идеалистичким теоријама (стр. 84). Управо у томе је научно решење основног питања филозофије у дијалектичком материјализму.
Несумњиво, овде аутор правилно примећује да је у низу радова на тему дијалектичког материјализма, међу њима и у наведеном раду Ј. В. Стаљина (*Потребно је рећи да на низу места И. Косановић одступа од научне методолошке анализе теоријских погледа Ј. В. Стаљина. Уместо анализе целе тачке гледишта Ј. В. Стаљина он узима појединачне његове тврдње и подвргава их критици. Недостатак овде наравно није само у томе што се узимају једне позиције а прећуткују друге, као што се то ради на страници 141 при оцени позиције Ј. В. Стаљина о путној усаглашености производних сила и производних осноса при социјализму. И. Косановић је морао да проанализира на који начин се износе и теоријски оправдавају те позиције Ј. В. Стаљина, на који начин оне улазе у садржај марксистичко-лењинистичке теорије изградње социјалистичког друштва и тако даље. Аутор не чини такво методолошко истраживање на ком је увек инсистирао В. И. Лењин. Зато је критика Ј. В. Стаљина од стране И. Косановића у низу случајева неубедљива), теоријски се не открива природа јединства теорије и метода у марксистичкој филозофији. Сам И. Косановић, подједнако, у својој књизи такође није успео да објасни то јединство, није превазишао расцеп теорије и метода у конкретном излагању материјала. Овај недостатак примећује и југословенски рецензент књиге И. Косановића, Б. Шешић (гледај ”Наша стварност”, 1956, бр. 2).
И. Косановић почиње анализу објективне дијалектике од питања о јединству материјалног света. Расматрајући филозофско одређење материје, дато од стране В. И. Лењина у књизи ”Материјализам и емпириокритицизам”, аутор обраћа пажњу на то што ово одређење фиксира изворни моменат анализе дијалектике објективног света. Затим се И. Косановић зауставља на питању о многострукости света. Овде он расматра коначност и бесконачност форме кретања материје, природно научну представу о изградњи материје, однос кретања и мировања.
Прелазећи ка анализи закона дијалектиког развоја аутор пише да се дијалектичност објективног света открива целом историјом друштвене праксе и спознаје. Прво он карактерише такве опште црте процеса дијалектичког развоја као објективност дијалектичког развоја и закона материјалног света; свеопшта веза појава у свету (узрочна веза, неопходност и случајност); закономерност и историјски карактер објективног света (опште, посебно, појединачно; историјски карактер закона и појава у свету; софистика и еклектика). Затим он анализира основне законе дијалектике:
Аутор полази од тога да марксистичка дијалектика посматра процес развоја као самокретање појава објективног света. Закони дијалектике су суштина најопштијих закона тог самокретања. ”Једро” дијалектике развоја је објективна противречност – закон јединства и борбе супротности који се конкретизује у другим законима дијалектике. Најдетаљније И. Косановић излаже ту тачку виђења при расматрању закона негације негације. Тај закон карактерише најопштије стране сложеног односа новог квалитета (са његовим новим законима развоја) према старом квалитету као према својој основи. Тај закон изражава објективну противречност старог и новог квалитета као неопходан моменат развоја дате појаве. Он ”указује како на негирање старог квалитета и утврђивање новог тако и на прелаз једне супротности у другу као резултат негирања старог и утврђивање новог” (стр. 150).
Трећи део (”Теорија спознаје дијалектичког материјализма”) аутор почиње излагањем материјалистичких и идеалистичких теорија рађања живота и људског сазнања заустављајући се на улози рада и улози језика у развоју људског сазнања. Питање о дијалектичком материјализму као логици и теорији спознаје освећено је успутно, сиромашније него у другим радовима марксиста на тему дијалектичког материјализма.
При анализи дијалектике процеса спознаје излажу се таква питања као што је могућност спознаје објективног света, основни степени спознаје (чулна и логичка), однос логичког и историјског метода у спознаји, проблеми истине у процесу спознаје, друштвена пракса – критеријум истинитости спознаје.
Аутор полази од тога да теорија спознаје дијалектичког материјализма решава другу страну основног питања филозофије: да ли је људска свест у стању да спозна свет? Треба рећи да аутор свеједно није успео да проникне у дијалектику процеса спознаје, да покаже на који начин најопштији закони објективног света одређују однос мишљења и бића. Дијалектика процеса спознаје, суштински, излаже се низом тврдњи са дијалектиком као теоријом развоја објективног света. Излажући последње проблеме аутор се користи категоријама процеса спознаје (еклектика и софистика, закони дијалектике као закони мишљења и др.), али је то често само спољашња, у суштини, субјективна веза. Тим пре што се мишљење као специфична појава расматра само у следећем делу. Процеп у расматрању дијалектике као теорије развоја објективног света и дијалектике процеса спознаје може се превазићи, очигледно, само тада када се форме и закони мишљења буду расматрали са тачке гледишта реалне историје процеса спознаје. На тај пут је и указивао у своје време В. И. Лењин.
И. Косановић, не једном, понавља да се дијалектички материјализам рађа као оружје преображаја света и да се револуционарност марксистичке филозофије појављује пре свега у њеном односу ка објективној пракси. Али тешкоћа је овде у томе теоријски показати ту принципијелну разлику дијалектичког материјализма од других филозофских теорија. Револуционарност марксистичке филозофије као погледа на свет радничке класе и његове комунистичке партије карактерише се тиме да она не само да објашњава свет већ и тражи његов практично-револуционарни преображај и теоретски даје основу за пут и начине његовог преображаја.
Ова карактеристика марксистичке филозофије мора да буде раскривена у ходу анализе основних принципа и саме структуре дијалектичког материјализма као теорије. Како ми то видимо, неопходно је било придати већу пажњу томе на који начин материјалистичко схватање праксе служи као предуслов за тумачење свих форми теоријског рада; у чему се састоји јединство теорије и праксе и може ли оно да буде схваћено без конкретне анализе тога која конкретно класа (или социјална група) и у каквим друштвеим формама практично користи теорију. Потребно је било показати при каквим друштвеним односима је могућа узајамна провера спознаје и практичног преображаја стварности, а значи и следствена борба са свим облицима собјективизма; у чему је принципијелна разлика научно-спознајне измене друштвених услова од стихијски-емпиријске; када имамо посао са објективном анализом чињеница и следствено стварним развојем објективног знања а када са само новим субјективним мишљењем. Савремене идеалистичке школе или беже од анализе свих ових проблема или их субјективистички тумаче. Али управо зато у радовима филозофа-марксиста они морају да се узму и осветле са посебном пажњом. Овде дијалектички материјализам има огромне резултате и ми морамо да их приказујемо.
Аутор приказује важност борбе против ревизионизма и догматизма. Он подвлачи посебну опаснот од њих у условима изградње социјализма и ставља им насупрот методолошки принцип марксизма о ”конкретној анализи конкретних историјских појава” али то веома важно питање остаје неразрађено.
В. И. Лењин је указивао да је ”конкретна анализа” сложен методолошки проблем на ком се јасно манифестује научно-теоријска марксистичка зрелост и политички правац овог или оног чиниоца. Не могу се схватити филозофске основе опортунизма у његовим најразличитијим формама ако се не разматра као покушај субјективистичког разрешења објективних друштвених противречности. Аутор се не дотиче овог питања ни при разматрању закона дијалектике ни тамо где он расматра неопходност борбе са опортунизмом.
Аутор правилно указује да ако се социјализам призна као реална развојна појава (као што је то радио Лењин) а не као постојање било чијих, за сва времена готових, решења онда развој марксистичко-лењинистичке теорије научног социјализма и њене филозофске основе – дијалектичког материјализма – представља најважнији задатак. Али је у исто време важно видети научне критеријуме тога шта представља стварни развој теорије. То је тим пре неопходно јер је у савременим условима, како правилно примећује И. Косановић, главна опасност ревизионизам. И. Косановић јавно недовољно придаје пажњу методолошким проблемима савремених природних наука. Правилно примећујући да се сада против дијалектичког материјализма уједињују све силе непријатељске револуционарном марксизму, аутор се не бави садржајем те савремене борбе. Значајно више пажње он даје анализи и критици идеализма прошлости.
Успешна борба са савременим идеализмом могућа је само при једном услову: ако буду издвојени и откривени они конкретни методолошки проблеми који имају првостепен значај у процесу спознаје на савременом нивоу. Само конкретном дијалектичко-материјалистичком анализом методолошких проблема ми превазилазимо погрешно схватање одређеног дела придодњачких истраживача о томе како је свака филозофија позвана само да објасни готове резултате спознаје а сама непосредно не учествује, и као не може ни да учествује, у развоју и добијању нових знања. Без такве анализе никаква нас уверења неће спасити. Без ње ми не можемо да водимо успешну борбу за утицај дијалектичког материјализма на развој савремене спознаје, на непосредну праксу научног рада природних истраживача.
Непажња за конкретне методолошке проблеме савременог природњачког знања је опасно тиме што ствара привид као да дијалектички материјализам има готова решења за све случајеве. Познато је да се таква тенденција филозофије одбацује од стране дијалектичког материјализма као теоријски невалидна.
Приметићемо и неке друге недостатке књиге И. Косановића. Понекад се аутор при осветљавању важних питања ограничава указивањем на цитат. У књизи постоје позиције које аутор износи без било каквих доказа. То се односи пре свега на схватање посебности изградње социјализма у Југославији. Не сме се не приметити да овде И. Косановић ступа у противречност са самим собом, са својим правилним тврдњама о томе да је марксистистичка филозофија прва у историји науке о друштву одбацила све видове моралисања и недоказивих максима које на овај или онај начин оправдавају стихијско-емпиријску социјалну праксу и тражла вођење објективном анализом економских, политичких и идеолошких појава.
Указани недостаци у одређеној мери умањују вредност књиге И. Косановића. Подједнако, несумњиво, ова књига ће одиграти позитивну улогу у пропагирању марксистичке филозофије.
