Овај чланак је написала А. А. Стербалова 1969. године за 8. број часописа „Питања филозофије“ у издању Института за филозофију Академије наука СССР-а.
Многобројна одступања од марксистичке теорије и праксе социјалистичке изградње Мао Цедунг и његови најближи сарадници представљају као стваралачки развој марксизма-лењинизма. Извитоперујући основне принципе научног комунизма они издају “кинеизиран” марксизам за последњу реч револуционарне теорије прилагођавајући га окамењеним догмама заостале масовне свести која је вековима обрађивана од стране конфучијанства и таоизма. “Марксизам – изјављује Мао Цедунг на VI пленуму ЦК КПК у октобру 1938. године, – мора добити националну форму пре него што он може да буде примењен. Не постоји такав појам као што је апстрактни марксизам, постоји само конкретни марксизам. Оно што ми називамо конкретним марксизмом је марксизам који је добио националну форму… Кинеизација марксизма – тако то треба назвати.”
Све ово изискује већу пажњу за проблем почетне базе и традиционалног погледа на свет који су у многоме утицали на карактер социјалне револуције у Кини, на оригиналност њених покретачких сила, на ту посебну форму владајуће официјелне идеологије која се назива “маоизам”, која одређује специфичну улогу државе и њених институција у савременом друштвено-политичком систему.
Почетни тип кинеског друштва
Основа социјално-економске структуре дореволуционарне Кине је аграрни систем који је хиљадама година одређивао собом лице друштва и тип његовог развоја. До проницања иностраног капитала у земљу изграђени аграрни односи у целости нису трпели корените измене. Првенствена јединица привредног система у Кини остајала је натурална производња затворена у границама сићушне парцеле унутар које није постојала никаква подела рада. Сједињени земорадња и занатство, ситна производња, засновани на претпотопном оруђу и ручном раду били су основа производње и средства постојања.
Постоје неке основе за сумњу да парцелизација минијатурних затворених породичних домаћинстава није резултат дробљења земље под притиском историјског развоја приватне својине већ полазна тачка стварања економске и социјалне структуре која је поставила почетак посебном типу привредних и друштвених односа.
У најопштијим структурама ова структура подсећа на многостепену пирамиду за чију основу служи мало парцеларно домаћинство индивидуалних породица. Уједначеност привредних интереса и форма примитивне производње која унутар себе нису дозвољавали друштвену поделу рада стварала је “ефекат одбијања” који их је разделио на “подједнако наелектрисане честице”. Задржавало их је заједно “јединствено начело” које је висело над њима. То је могао да буде широко разгранат бирократски апарат који је управљао сложеним друштвеним организмом – агрегатом, унутар кога сваки од делова који га сачињава се оретао по својој собственој орбити. Видљиво патронимска организација колектива породица, карактерситична за Кину (гледај М. В. Крјуков, Форме социјалне организације древних Кинеза, 1967) због сложености вишестепене повезаности и уједначености економских и животних образаца деловала је само као хијерархијски подређен административно-индустријско-војни комплекс.
Парцелизација породица, затворених у границама друштвене заједнице патронимског типа, стварала је на сваком кораку друштвене организације посебну потпору за власт која се кроз низ појединачних карика затварала врховним деспотом који се налазио на вишем степену хијерархијеске лествице. “Уколико међу парцелним сељацима – примећивао је Маркс – постоји само локална повезаност, уколико истоветност њихових интереса не ствара заједницу, не ствара националну везу и политичку организацију међу њима, утолико они не чине класу. Они су стога неспособни да истакну своје класне интересе у своје властито име, било путем парламента било путем конвента. Они себе не могу заступати, њих мора други да заступа. Њихов заступник уједно мора бити њихов господар, ауторитет изнад њих, неограничена власт која их штити од осталих класа и која им шаље одозго кишу и сунце. Политички утицај парцелних сељака налази, дакле, свој крајњи израз у томе што извршна власт себи подређује друштво.”
(К. Маркс и Ф. Енгелс, сабрана дела, том 8, стр. 208 – рус, Осамнаести Бример Луја Бонапарта)
Такво друштво је аморфно, уситљено и представља само по себи, како Маркс каже, “локализовани микрокосмос” (К. Маркс и Ф. Енгелс, сабрана дела, том 19, стр. 405 – рус, Нацрт одговора на писмо Вере Засулич). Заједно, примарне ћелије су чиниле главно окружење, главну позадину живота друштвеног организма, неку врсту друштвене плазме, која је или изоловала или поново растварала елементе разних производних односа. Тој друштвеној средини у облику плазме је својствена, по њеној природи, јединствена форма обједињавања у виду административне везе која је способна да повеже међусобно разједињене привредне атоме у целокупни политички, економски и национални систем. Распад државе у овим условима означава распад целокупног друштва, његово дробљење на одвојене самосталне друштвене целине, што неизбежно вуче за собом унутрашње међунационалне свађе, претвара земљу у лак плен за иностране освајаче.
Утврђивање свеобухватне власти кинеских деспота и чиновничке бирократије слабило је тиме што Кина вековимам, у суштини, није познавала приватно власништво над земљом. Колективно власништво у њеној азијатској форми, израсла из племенског бића, очувала се и после распада племенских односа. Она је добија вид свеопштег власништва, свима и никоме правно није припадала и уједињена је само заједничким деспотским управљањем. Али и то колективно власништво у стварности није било ништа више од мита. Унутар ње је постојало само приватно коришћење, наследно или ненаследно, целоживотно или привремено, које је прелазило из руке у руку. Земља се куповала и продавала, дробила се на мале делове или напротив укљупњавала у крупне поседе. Али какве год да је поседовање на земљу трпело промене, појединачни власник колективног, свеопштег власништва, могао је слободно да располаже само правом на коришћење које никад није прелазило у класно утврђено приватно власништво над земљом.
Карактер те форме власништва, како је наглашавао К. Маркс, пре свега локализује, не личност, већ природни створене колективе које затвара саме у себе. Ствара такав тип друштвених односа који предвиђа пуну економску независност основних привредних организама. Свака производна јединица “постаје потпуно способна да живи самостално и садржи у себи самој све услове продуктивне репродукције и проширене производње. Део вишка рада општине припада вишој општини која постоји, све у свему, у виду једног лица, а овај вишак рада се показује како у виду данка и сл. тако и у заједничким напорима за величање јединственог начела — делом правог деспота, делом имагинарног племенског створења, бога”. (К. Маркс и Ф. Енгелс, сабрана дела, том 46, стр. 464 – рус).
У границама строго локализованих административно-привредних региона земља се бесконачно уситњавала и поскупљивала, људски рад је девалвирао и колосално растао у својим размерама. Ти процеси су константно рађали и овековечивали саму најпростију форму експлоатације – земљишно лихварство. Економски односи између непосредних произвођача – “изнајмљивача” и власника земље – лихвара, одређивали су се растућом дужничком зависношћу која се претварала у наследну зависност, предавану са колена на колено. Земљорадник – “изнајмљивач” и власник земље – “лихвар” везивали су се нераскидивим везама опште “повезаности” са земљом на којој је први производио производ а други присвајао себи у виду процента његов велики део. Крупно земљопоседништво се на тај начин није економски реализовало у виду вођења домаћинства на великим површинама већ само као сакупљање најамнине од ситних корисника земље. То је искључивало односе личне зависности корисника и власника земље. Безземљашки сељаци су се везивали за земљу а сама земља за онога ко је дао право на потпуно управљање њом.
За распрострањивање примитивног лихварства служио је чиновнички апарат. Чиновници су имали много веће могућности да стичу и пуштају у промет земљу него други слојеви становништва. Сам чиновнички апарат у Кини се није ограничавао уским наследним слојем привилегованих аристократских група већ је представљао мобилан, стално еродирајући и обнављајући систем. Зато и лехварство које се тешко прилепило за државну бирократију није било затворена појава. Оно се разлило по друштвеном организму проникнувши у све његове поре. Стално дробљење земље под притиском аграрног пренасељавања чинило је форму лихварске експлоатације најугоднијом и чинило је препреку земљопоседништву феудалног типа. Створени елементи феудализма нису добили коначни изражај и у најбољем случају су се у посебном, преобразованом виду, уплели у тканину успостављене структуре.
Рано проникле у Кини најпростије форме робне производње које су се развиле на основу трговине и лихварства нису довели до раста капиталистичког начина производње. Аграрна структура није стварала предуслове за стихијски рад капиталистичке акумулације. У условима када се у земљи није развило јединствено национално тржиште, трговина је била блокирана безбројним царинским баријерама између покрајина па чак и округа. Царине су биле прерогатив централне државне власти и њених месних чиновника који су задржавали развој трговинског капитала. Трговачки и лихварски капитал је налазио јединствени излаз, он се поново уграђивао у куповину земљишта и самим тим затварао круг који је означавао сферу његове појаве и примене. Истраживајући карактер лихварства К. Маркс је писао у Капиталу да у својим докапиталистичким формама “лихварство, као и трговина, експлоатише дати начин производње, не ствара га, односи се према њему као према нечему спољном. Лихварство конкретно тежи да га сачува како би имало могућност да га експлоатише изнова и изнова. Оно је конзервативно и само доводи постојећи начин производње до жалосног стања.” (К. Маркс – Капитал, том III, стр. 623 – рус). Посебно наглашавајући источну форму његовог постојања Маркс је указивао на то да “при азијатским формама лихварство може да постоји јако дуго, не изазивајући ништа друго осим економског пада и политичке корупције.” (такође тамо, стр. 611)
Ванкласне друштвене заједнице и државно-аграрна структура
Непоновљива специфичност економског система Кине одредила је и савршено посебне, уникатне форме стварања владајућих социјалних слојева и група који су замршено испреплетени на основу интересовања за земљиште. Власник је често деловао као лихвар и трговац. Чиновник је често био земљопоседник, а понекад и трговац и лихвар. Постојање ове врсте ванкласних друштвених заједница је већ у модерним временима дало повода за концепт „земљопоседника”, који је изражавао „јединство четири лица” – чиновника, земљопоседника, трговца, лихвара (видети „Историја економског развоја Кине“, 1840-1948, М., 1958, стр. 245).
Њима насупрот је стајала маса малих, независних произвођача који су функционисали на основу приватног управљања земљом, у већини случајева оптерећени зависношћу од „рентирања“, од лихварства у вези са земљом. Занатлије су се спонтано издвајале из њихове средине, служећи углавном владајућим слојевима и групе. Занатска производња развијала се у оквиру затворених, специфичних радионица повезаних са спољним светом преко трговаца, лихвара и представника централизоване власти.
Јака државна власт имала је не само политичка, већ и широка економска овлашћења. То је претходило настанку економски доминантних група које су настале као функционални слојеви који обављају економске, политичке и војне задатке државе. Када државна власт претходи формирању јасно израженог приватног власништва над средствима за производњу, тада владајуће групе узурпирају не сама средства за производњу, већ њихово управљање, потчињавајући главне артерије економског живота и присвајајући на основу тога значајан део вишка па и неопходног производа. Јасно оправдање за овај специфичан пут формирања класа дао је Ф. Енгелс у Анти-Дирингу.
Свепрожимајући апарат управе гледао је кроз призму личних интереса чиновника како интересе директних произвођача тако и интересе државе. Од њиховог деловања и понашања зависила је стабилност државне организације. Из тог разлога, држава је истовремено охрабривала чиновнике и истовремено ограничавала њихову жеђ за богаћењем, што се манифестовало у бујању корупције и отимању земље. Да би се с времена на време побољшало здравље државног апарата, у Кини је уведен систем надзора. Али његова очигледна „демократска природа“ довела је, у ствари, до повећања експлоататорског слоја. Као систем селекције, ажурирао је састав чиновника, али је истовремено проширио привилеговани слој, укључујући у своје редове оне који су положили испите, али нису добили службена места, као и администраторе који су отишли у пензију. Ове групе су паразитирале на функцијама управљања и биле су гране бирократског система. Њих је она генерисала, али се није у потпуности с њима стопила. Индиректна веза са администрацијом омогућила им је да приграбе део полузваничних, полујавних позиција на најнижим нивоима друштва, међу директним произвођачима. Њима је било поверено прикупљање пореза, контрола над испуњавањем обавеза сељака за учешће у јавним радовима, надзор над објектима за наводњавање, прикупљање жита за фонд јавног осигурања и још много тога. Они су се не само препоручивали одозго, већ су се истицали и одоздо, представљајући своје бројне рођаке и саплеменике. Ова комбинација ојачала је значај ових владајућих слојева. За разлику од бирократских група, које нису имале стабилност, полујавни, полузванични владари, такозвани “шењши”, добијали су сва својства и знаке прилично стабилног друштвеног слоја.
Тако је сам државни апарат стварао владајуће слојеве и групе. Она није била само институција настала социјалном поделом друштва, већ је и сама служила као стални извор „формирања класа“. Одсуство економски независних класа предодредило је такву правилност социо-економске организације кинеског друштва као директну интеракцију централизоване административне власти и масе ситних произвођача. Сам по себи, овај облик није остао непромењен. Стално је поткопаван и уништаван. Његове одвојене стране, аспекти, карактеристике су модификоване. Поред њега и унутар њега, рађали су се елементи других производних односа, али су на крају увек били апсорбовани у постојећу структуру, која је, иако деформисана, задржала своје суштинске доминантне црте. Овај тип друштвено-економског уређења могао би се условно окарактерисати као државно-аграрна структура, тачније административно-аграрна структура.
Успоставивши се као одређени облик друштвеног уређења, државно-аграрна структура добија унутрашње законитости кретања. Стално репродукује сопствену основу, а самим тим и једном задате услове живота колектива. Настаје посебан друштвени ћорсокак, историјски трагична ситуација која приморава друштво да од свих облика кретања изабере само један – кретање у зачараном кругу. Овакво стање заснива се на стабилности најједноставнијих елемената производње, који имају велики имунитет на утицај спољних сила, штавише, тврдоглаво их чува целокупна моћ државног апарата. Једноставност механизма ових самодовољних производних јединица, писао је К. Маркс, које се „непрестано репродукују у истом облику и, бивајући уништене, поново настају на истом месту, под истим именом, објашњава мистерију непроменљивости азијских друштава, смештених у тако оштром контрасту са „сталним уништавањем и поновним формирањем азијских држава и брзом сукцесијом њихових династија. На структуру основних економских елемената овог друштва не утичу олује које се дешавају у облачној сфери политике.” (К. Маркс и Ф. Енгелс, сабрана дела, том 23, стр. 371 – рус)
Специфичност Кине своди се на то што је често и стално нарушавање успостављене државно-аграрне структуре изазвало слом у добро успостављеном механизму. Економско јачање владајућих слојева пратило је њихово заузимање огромних земљишних површина, што је, у условима аграрне пренасељености у развијеним крајевима, изазвало економски пад и масовну глад. То је, пак, био узрочник огромних друштвених преврата, народних устанака и немира, узрок пада многих царских династија. Грандиозни сељачки устанци, који су више пута потресли Кину, обично су се завршавали доласком на власт нових владајућих група, које су ограничавале претензије слојева који су тежили самосталној економској доминацији и обнављали аграрни државни систем уз одређене модификације: прерасподелили су земљиште на принципима нивелације, променили порески систем, једно време стимулисали сељачки рад. То је довело до стагнације у развоју облика друштвено-економског уређења и, у одређеним фазама историјског развоја, ограничило развој производних снага. Сама држава је, у неким случајевима свесно, у другима, спонтано настојала да одржи успостављену равнотежу, спречавајући, колико је у могућности, настанак и јачање економски јаких група и класа способних за самосталну доминацију мимо извршне власти.
Капитализам и социјализам у заосталој земљи
Прекретница у кинеској историји била је страна инвазија. Страни капитал који се пробио у земљу исцрпљивао је националну економију, поткопавао најједноставније облике производње, разорио до тада непоколебљиво јединство пољопривреде и домаће индустрије и вештачки форсирао једнострани развој капитализма у граду. У земљи су почеле да се формирају велике социјалне класе, пре свега пролетаријат, који је, међутим, заједно са индустријским радницима укључивао у своје редове огромне слојеве предкапиталистичких најамних радника.
Покушаји да се капитализам накалеми на традиционалну структуру довели су до тог необичног хибрида познатог као компрадорско-бирократски капитал. Овај ружни капитализам обележили су сви знаци некомпатибилности ткива. Није се стипио са рудиментима националног капитала, већ је, напротив, у корену уништио и најмање подстицаје за раст предузетничке активности и потпуно упропастио и окрварио село, довео га на ивицу смрти од глади.
Било је веома тешко да се постојећа аграрна структура стопи у ток спонтане капиталистичке диференцијације. Потребан би био веома дуг период постепеног формирања тржишног механизма, који би, с једне стране, створио економски јака газдинства, а са друге избацио милионе слободних руку из пољопривредне производње. Елементи овог спонтаног процеса, чак и у његовом рудиментарном облику, довели су до кризе у пољопривреди у предреволуционарним годинама. Сами фактори као што су пренасељеност и обезвређени физички рад подигли су скоро непремостиву баријеру у примени чисто капиталистичких метода. Учинили су их економски неисплативим у поређењу са предкапиталистичким методама производње и регрутације радне снаге као профитабилнијим у веома посебној ситуацији Кине.
Прогресивни реформатори с краја 19. века и револуционарни демократа Сун Јатсен, који није случајно био фасциниран идејама државног социјализма и буржоаским радикалним теоријама Хенрија Џорџа, већ су се сусрели са овом „мистеријом“ кинеске друштвене структуре. Покушаји Куоминтанга да реши аграрни проблем у буржоаско-демократском духу такође су се срушили ударивши о исти зид. Ако је капиталистички развој био могућ, то је био само у специфичном државно-капиталистичком облику. Претпоставља се да раст капитализма регулише и усмерава држава, која истовремено подстиче и спутава капиталистичке односе, ограничавајући делатност приватних предузећа на секундарне економске секторе. Али ово још није директан прелазак на капитализам, већ само његов историјски пролог. У таквом преткапиталистичком друштву приватна индустрија и многи спонтани тржишни центри коегзистирају и преплићу се са јавним сектором, у коме су циљеви економског развоја подређени интересима уских бирократских група које се надвијају над националном буржоазијом.
Преткапиталистички облик ствара услове за буржоаску конкуренцију, не између милиона раштрканих фарми, већ између административно-капиталистичких комплекса, својеврсних аграрних „корпорација“. У њима би преткапиталистичка организација рада опстајала дуго времена, све док постепени процес акумулације капитала није довршио потпуно отуђење произвођача од средстава за производњу и створио слободан однос радне снаге према капиталу. Али овај процес се може одвијати само под условом тако окрутног регулатора као што је изгладњивање сељака избачених из пољопривреде. Други услов за овај процес је да му држава, са својим огромним централизованим апаратом, добровољно и свесно допринесе, а затим уступи место буржоаској демократији. Сходно томе, неки део бирократског апарата морао би да преузме улогу вођа „аграрних корпорација”, подредивши себи остатак апарата власти. Потоњи развој овог ружног „капитализма” довео би до борбе самих „корпорација” већ у економској сфери капиталистичке конкуренције. Тешко је замислити да би се овај „капиталистички“ процес могао одвијати без друштвених експлозија изазваних глађу, сиромаштвом, изумирањем и, у ствари, економским истребљењем читавих делова радног сељаштва.
Државни капитализам у периоду доминације Куоминтанга није се развијао овим путем. Капиталистички производни односи су се обликовали углавном у индустрији и консолидовали су се у великим градовима. Али чак и на овим ограниченим размерама, капитализам је довео земљу до економске и политичке катастрофе која се завршила експлозијом и победом народне револуције.
Државна аграрна структура, чак и у битно измењеном облику који је очуван у Кини уочи револуционарних преображаја, много се лакше уклапа у оквир некапиталистичког развоја. Али и у овом случају, економска заосталост и незрелост друштвених односа захтевају читаву историјску фазу у припреми услова за постепени прелазак на нови систем. Ти услови су почетна акумулација средстава за индустријску изградњу, стварање развијене инфраструктуре, формирање националног тржишта, успостављање јединственог банкарског система, формирање модерне радничке класе и интелигенције, односно стварање материјалних, друштвених и културних предуслова за развијено друштво.
Решење многих од ових проблема наилази на огромне потешкоће и заузима читаву историјску предсоцијалистичку етапу, када се нови садржај улива у старе оквире, кипи из њих, експлодира изнутра, стварајући комплекс болних и нерешивих проблема. Основна потешкоћа није у немогућности решавања ових проблема, већ у временској, историјској удаљености, коју је посебно тешко превазићи услед брзог развоја (научна и технолошка револуција у индустријализованим земљама).
Даљи правац развоја предсоцијалистичког друштва зависи од многих спољашњих и унутрашњих околности, укључујући и руководство водеће политичке партије, која је позвана да вешто комбинује научни приступ објективним законитостима са флексибилним управљањем друштвеним процесима. Раст редова радничке класе, задружног сељаштва, радне интелигенције, њихово активно учешће у администрацији, њихово укључивање у систем социјалистичке поделе рада, блиска сарадња са међународним комунистичким и радничким покретом отварају истински социјалистичку перспективу за предсоцијалистичко друштво.
Али могућа је и реакционарна дегенерација водећих група, њихово постепено претварање у бирократске касте одсечене од народа, које своје групне интересе поистовећују са интересима државе и нације, а радни народ претварају у оруђе за авантуристичке експерименте у име својих тоталитарних тежњи.
Ово је пут којим је кренула група Мао Цедунга. Јавну свест и понашање маса подређује својим политичким плановима и идеолошким доктринама, које се друштву намећу „револуцијом одозго“. Ове доктрине оправдавају оне методе и средства политичког вођења друштвених трансформација који омогућавају игнорисање објективних закона; истовремено, политика постаје сама себи циљ, доминира економијом, а економски развој служи уско себичним интересима владајућих групација.
Према Лин Бијаоу, израженом у извештају ЦК КПК на такозваном 9. конгресу, управо овај курс „исправно одражава однос између револуције и производње, између духа и материје, између надградње и базе, између производних односа и производних снага“. Али, како показује пракса, то није развој производних снага и подизање материјалног и културног стандарда радног народа, није удруживање класа на основу економског раста и политичке свести, није унапређење друштвене структуре, већ коришћење незрелих производних односа, низак степен привредног и духовног развоја са шовинистичким и хегемонистичким циљевима који су основа маоистичког тумачења односа базе и надградње.
Било би погрешно доживљавати Мао Цедунгове теоријске и практичне импровизације као потпуно немотивисане објективном стварношћу, као митотворство, самообману. Његове „идеје“ на свој начин, у обрнутом облику, одражавају стварне противречности које су се тако јасно испољиле у „културној револуцији“. Оне се изражавају у веома значајном јазу у животном стандарду интелигенције, радничке класе и сељаштва, што утиче на менталитет најсиромашнијег дела радног народа. Унутар радничке класе, ове противречности се огледају у огромној разлици у положају њених појединих одреда, а затим у постепеном растакању индустријског пролетаријата у масу сељака и полузанатлија. Код интелигенције се манифестују у све већој јаловости друштвене судбине образоване омладине коју неуспех политике „Великог скока напред” и непроменљивост кадровске базе осуђују на незапосленост и неквалификовану радну снагу.
Противуречности су биле посебно акутне на кинеском селу, иако је та чињеница дуго била маскирана чињеницом да је „Културна револуција“ „почела тек као борба између студентске омладине и старе водеће интелигенције. Оне су се манифестовале, нарочито, у имовинској диференцијацији сељака, која је опстајала на свим стадијумима сарадње, од група узајамне радне помоћи до задруга највишег типа. Раслојавање сељака је неизбежан пратилац облика сарадње усвојеног у Кини, који је предвиђао расподелу прихода у зависности од величине земље, пољопривредних оруђа и оруђа стављеног куповином у јавни фонд. Плаћање радних дана одређивало се не само количином утрошеног рада, већ и квантитетом и квалитетом уложеног удела, за који је плаћање представљало својеврсни откуп.
Жеља да се овај тренд угуши била је катализатор присилне социјализације пољопривредне производње. Али ситуација се неким чудом поновила у новој фази. Ова „чудна“ појава била је заснована на једноставној истини, која се састојала у вековима сиромаштва, заосталости, пренасељености и обезвређења рада. Разлика у поседовању чак и примитивних оруђа која нису била предмет национализације изазвала је оштру диференцијацију у приходима. Расподела, која није била еквивалентна датом раду, и настале разлике у нивоима потрошње, које су, осим тога, биле комбиноване са одсуством материјалних подстицаја, постале су кочница раста продуктивности рада. Осим тога, колективизација апсолутно није била компатибилна са физичким радом, који је неизбежан у малој и најситнијој привреди, али неисплатив и потпуно неоправдан у великој друштвеној производњи.
Маоистички пропагандисти покушавају да устврде да су све веће јазове у материјалном положају сељака резултат продора елемената капитализма у пољопривреду. Нимало их није срамота чињенице да су имовина сељака и главна средства за производњу подруштвљена и нема основа за капиталистичко предузетништво. У стварности, ово је пре некапиталистички тип диференцијације, који много више подсећа на свој преткапиталистички прототип, када се неједнакост на селу манифестовала углавном не у конфронтацији великих и малих богатстава, огромних земљишних парцела и сићушних парцела, већ у незнатним имовинским разликама, које су, свакако, у кинеским условима играле огромну улогу. Ови својеврсни фактори су довели до, такорећи, дифузије класа, избрисали јасне друштвене границе и учинили их неухватљивим. Али су истовремено задржали главни разлог за раслојавање сељака на основу неједнакости у нивоу потрошње. Ови наследни знаци одумируће аграрне структуре продрли су у ткиво нових производних односа, пореметили расположење, стварајући центре тупог врења и незадовољства. Мао Цедунг је користио контрадикцију између облика сарадње и њеног садржаја, између природе социјализације и дистрибуције као једног од детонатора „културне револуције“.
Пекиншки идеолози објашњавају противречности и на селу и у граду „борбом два пута, две линије, две класе“. Међутим, „класна борба“ коју они прокламују не окреће оштрицу против преживеле националне буржоазије, која још увек ужива подршку државе. Његов смисао лежи у намерном подстицању сукоба унутар друштвено хомогених класа, који су надувани до размера класних антагонизама. Ниско плаћени одреди неквалификованих радника супротстављају се кадру пролетаријата, милиони сиромашних сељака и „нижих“ средњих сељака другим милионима наводно „буржоаских“ сељака. И, коначно, радници, сељаци, студенти и студентска омладина устају против партијске интелигенције, једне од водећих снага друштвеног напретка, која је подвргнута прогону и остракизму.
Проглашавајући се за браниоца маса од налета „буржоаизованих“ слојева становништва, Мао Цедунг је вешто користио стварне противречности као пиједестал за успостављање своје безграничне диктатуре. У његовом демагошком арсеналу једно од главних места заузимало је проповедање принципа изједначавања, општег сиромаштва, тоталног уједињења које он црпи из историјских традиција које врше стални притисак на социјалну психологију широких маса. Маоистичке теорије су биле изражене у покушајима насилне прерасподеле прихода на једнако ниском нивоу. Још једна манифестација жеље маоиста за друштвеним нивелисањем и духовном стандардизацијом било је ширење у земљи особеног система организације рада – „и радника и сељака“, принудно слање интелигенције на село на физички рад. Ове мере су имале задатак да униште друштвене карактеристике пролетаријата, ограниче његову авангардну улогу у друштвеним преображајима, елиминишу читаве делове интелигенције и снизе духовни ниво народа.
Утопија или антиутопија?
Тенденција ка општем изједначавању и нивелацији није нова ни за историју, ни за кинеско друштво а ни за социјализам. Можда ни једна земља на свету није познавала тако тврдоглаву жељу сељачких маса за изравнавајућим идеалом које су замишљале „идеалну“ државу на челу са „хуманим“ деспотом. Историја социјализма прешла је дуг пут од гледишта о једнакости и братству „сиромашних телом и духом“ раног хришћанства преко друштвено критичких утопијских теорија Кампанеле, Мелијеа, Морелија и Прудона до принципа „научног комунизма“. Деформација друштвеног и политичког живота у Кини дискредитује социјалистичке идеале и наноси велику штету револуционарном радничком покрету, који се бори да изгради друштво социјалне правде засновано на индустријском развоју и које испуњава захтеве 20. века. Како се истиче у Апелу Међународне конференције комунистичких и радничких партија „Поводом 100. годишњице рођења В. И. Лењина“, само „марксистичко-лењинистичка теорија и њена стваралачка примена у специфичним условима, омогућавају да се развију научни одговори на питања са којима се суочавају сви одреди светског револуционарног покрета где год да делују“.
Идеја прогреса, која произилази само из тезе о револуцији у надградњи, о револуцији у свести маса, схваћеној као успостављање система вредносне оријентације у оквиру филозофије сиромаштва, не одговара друштвеном захтева радних људи. Решавајући примарну потребу дана — елиминацију глади — не обећава ни раст производних снага ни задовољење материјалних и духовних потреба људи. Својеврстан комплекс немоћи у брзом решавању сложених економских и друштвених проблема изражава се у политичком лудилу, у жељи да се насиљем, оружаним провокацијама споља и крвавим терором у земљи по сваку цену постигне самопотврђивање и спровођење хегемонистичких планова. Искоришћавајући примитивну „психологију сиромаштва” за своје себичне сврхе, Мао Цедунг игра на природне људске инстинкте самоодржања, вешто манипулишући умовима људи. Распон политичких циљева Мао Цедунга остаје изван разумевања маса, које нису свесне своје улоге у сложеној идеолошкој борби. Садржај је, по правилу, утопљен у бескрајни ток клишеа и низ фраза о социјализму, комунизму, класној борби, диктатури пролетаријата. Када се од кинеских радних људи тражи да погрешно сматрају данашње маоистичке праксе социјализмом: народне комуне, самоограничење потрошње, уништавање културе, опадање образовања, паравојни физички рад, презир менталних активности, порицање појединца и свеопшту унификацију – истински социјалистички идеали, научни принципи марксизма-лењинизма, успеси радних људи социјалистичких земаља добијају снагу „духовне атомске бомбе“ способне да лако разбије илузије. Да би убили идеју социјализма у главама кинеског народа, маоисти се не заустављају на политичким уценама и клеветничким оптужбама за буржоаску дегенерацију и ревизионизам радних људи социјалистичких земаља, нити на крвавим оружаним сукобима, нити на активности издаје и цепања у међународном радничком покрету.
Спекулишући са заосталошћу производних снага и незрелошћу социјалних односа, група Мао Цедунга чини све да друштво прихвати праксу данашње Кине као социјалистички развој. Али када се револуционарни преображаји не заснивају на тежњи за свестраним развојем производних снага друштва и подизању материјалног и културног животног стандарда народа, већ на потчињавању интереса радних маса политичким циљевима војно-бирократске групације која се одвојила од народа, социјалистичке пароле постају празна фраза, а радне масе од субјекта историјске акције постају предмет друштвеног експериментисања. Само свесно стваралаштво маса, њихово пуно учешће у управљању производњом и дистрибуцијом стварају такве услове када, како је нагласио В. И. Лењин, „… доследна демократија, с једне стране, прелази у социјализам“, а са друге „захтева социјализам” (Сабрана дела Лењина., том 33, стр. 78).
Мао Цедунг би, у суштини, желео да врати Кину у то „неисторијско“ стање, када је основа друштва била безлична, аморфна, монотона маса, која се вртела око једног стожера – централизоване бирократске власти на челу са врховним деспотом. Али историја се, како рече Маркс, понавља два пута: једном као трагедија, а једном као фарса.
У различитим фазама развоја друштва, жеђ за примитивним друштвеним нивелисањем, неоправдана одговарајућим економским напретком, није изражавала ништа друго до несвесну жељу за приватном својином. „Сва приватна својина, као таква, осећа — барем у односу на богатију приватну својину“, писао је К. Маркс, „завист и жеђ за изравнавањем, тако да ово последње чак и чини суштину конкуренције. Груби комунизам је само завршетак ове зависти и овог нивелисања, полазећи од идеје извесног минимума. Он има одређену ограничену меру. Да овакво укидање приватне својине никако није њена права асимилација, види се управо из апстрактне негације читавог света културе и цивилизације, из повратка на неприродну једноставност сиромашног човека који нема потребе, који не само да се није уздигао изнад нивоа приватне својине, него је још није ни достигао.” (К. Маркс и Ф. Енгелс – Из раних радова. М., 1956, стр. 586-587).
Реакционарни смисао Маове социјалне утопије долази до изражаја и у његовом егалитарном „комунизму“, који свакога чини богатим у исто време, јер има све, и сиромашним, јер нема ништа, чак ни личну имовину; и у својим народним комунама, где су производња и дистрибуција строго регулисани, где сви живе као једна породица, раде заједно, једу исту храну, носе исту одећу и исту обућу; и у својим позивима на учешће у физичком раду, без обзира на године, склоности и способности, образовање и занимања, са јединим циљем да се људима усађује „класна свест“, односно психологија свеопштег сиромаштва. У контексту спроведених принципа научног комунизма, сјајно потврђених успесима социјалистичких земаља, Мао Цедунгова „утопија” изгледа као реакционарни повратак из научног комунизма илузијама митског „златног доба”.
