С обзиром на то да званично НР Кина себе одређује као социјалистичку државу и да има многих који то оспоравају постоји одређена дискусија везана за природу Кине. Цела дискусија се углавном своди на то да ли у социјализму има или нема приватног власништва, односно на свима познато левичарско жонглирање терминима ”социјализам” и ”комунизам”. Они који тврде да у социјализму приватног власништва има очигледно су они који тврде да је Кина социјалистичка, и за то имају одређену аргументацију. Како би се утврдило то да ли је Кина социјалистичка или не треба између осталог раздвојити аргументацију оних који је подржавају и саме кинеске власти јер се у одређеној мери, некада већој а некада мањој, оне не слажу. Укратко, аргументација за то да је Кина социјалистичка звучи овко: ”Кина развија производне односе градећи капитализам да би изградила социјализам као што је то Лењин радио у НЕП-у, сви који не мисле тако су догмате и секташи који би одмах све да национализују без обзира на то у којој се фази развоја налази неко друштво јер не гледају на конкретне националне услове”. Имајући у виду већину аргумената против социјалистичког карактера Кине овакав одговор би могао и да има логике јер се многи од њих своде управо на то да у Кини тренутно није спроведена ”уравниловка”, то јест да није остварено егалитаристичко друштво, те да људи морају да раде у фабрикама да би живели и на остале сличне примитивне социјалистичке аргументе.
Велики значај разјашњења Маркса је у томе што он доследно примењује и овде материјалистичку дијалектику, учење о развоју, расматрајући комунизам као нешто што се развија из капитализма. Уместо схоластички измишљених ”створених” одређења и бесплодних спорова о речима (шта је социјализам, шта је комунизам), Маркс даје анализу онога што би било могуће назвати ступњевима економске зрелости комунизма.
В. И. Лењин, Држава и револуција
Овај Лењинов цитат неодољиво подсећа на оно на шта се своде дискусије о томе шта је данашња Кина. У једној мери овога су свесни они који тврде да је Кина социјалистичка. Међутим, њихов следећи корак је нова ”дефиниција” социјализма по којој у њему има приватног власништва и оно служи за развој производних односа чиме се гради некакво социјалистичко друштво, те ови исти постају апологете свих десних скретања, као и левих која су омогућила она десна, па се диве Бухарину, Маоу, Титу, и генерално свим ”привредним реформама догматског социјализма” из 20-ог и 21-ог века, од Косигина преко Тита и Слободана Милошевића, до Денг Сјаопинга и кубанског скретања у десно, па чак и неретко изражавају жаљење за ”неуспелом реформом Горбачова”, који, како они кажу, није као Денг извео либерализацију само у економији (перестројка) већ је погрешио па је то урадио и у политици (гласност), па онда долази и подршка данашњим политичким покретима са црвеном симболиком и реториком и десном економијом као што су чависти у Венецуели или Радничка партија Лула да Силве у Бразилу, те тако само имамо ново ”схоластично одређење социјализма”, овога пута ”са десним карактеристикама”.
Министарство спољних послова Кине изразило је у среду саучешће породици бившег председника Совјетског Савеза, Михаила Горбачова, који је преминуо у уторак увече после тешке и дуге болести.
„Господин Михаил Горбачов је дао позитиван допринос нормализацији односа између Кине и Совјетског Савеза. Оплакујемо његову смрт и изражавамо саучешће његовој породици“, рекао је Џао Лиђијан, портпарол кинеског министарства спољних послова, на дневном брифингу за штампу.
Вест са сајта CGTN
С обзиром да дискусија око Кине по правилу не излази из оквира ових ”бесплодних спорова” постоји потреба да се Кина сагледа управо у свом историјском кретању. Како би се дошло до исправних одговора о смеру у ком се креће Кина потребно је кинеску праксу и са њом везану теорију детаљно анализирти.
Социјализам са кинеским карактеристикама
За почетак можемо да се осврнемо на званичну идеологију кинеске владајуће партије, Комунистичке партије Кине. Сама званична идеолошка представа КПК открива врло мало с обзиром на квалитет изреченог.
КПК за почетак у свом програму декларативно истиче којом се идеологијом, или боље речено, идеологијама, води:
Комунистичка партија Кине користи марксизам-лењинизам, мисао Мао Цедунга, теорију Денг Сјаопинга, теорију три представништва, научни поглед на развој и мисао Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру као своје водиче за акцију.
Програм КПК
Поред познатијих појмова овде се налазе и ”теорија три представништва” и ”научни поглед на развој”. Ове две теорије су, следствено, теорије бивших кинеских председника, Ђанг Цемина и Ху Ђинтаоа. Оно што је очигледно је, за почетак, да се не воде само марксизмом-лењинизмом, већ су сами свесни да се од њега разликују. То што се од њега разликују, они који покушавају да оправдају ову теоријску поставку широм света називају ”конкретном применом марксизма-лењинизма у Кини” док лидери КПК то углавном називају ”адаптацијом марксизма за услове модерне Кине”. Ако се од марксизма-лењинизма разликују, што је неспорно самим тим што су га ”адаптирали”, можемо одмах да се сетимо Лењинове представе о идеологијама и ставимо први знак питања над социјализмом са кинеским карактеристикама.
Питање стоји само овако: буржоаска или социјалистичка идеологија. Средине ту нема и никакву трећу идеологију није израдило човечанство и уопште у друштву које раздиру класне противречности и не може да буде ванкласне или надкласне идеологије. Зато свако обезвређивање социјалистичке идеологије, свако застрањивање од ње означава тим самим јачање буржоаске идеологије.
В. И. Лењин, Шта радити
КПК тврди у свом програму да се тренутно налази у примарној фази социјализма за коју су специјално ”адаптирали” марксизам-лењинизам створивши горе побројане теорије, од ”мисли Мао Цедунга” до ”мисли Си Ђинпинга”.
На који начин су они то у ”примарној фази” социјализма и како су конкретно ”адаптирали” марксизам-лењинизам за ”кинеску стварност” у програму КПК није могуће прочитати. Блог ”In Defense of Communism” објавио је недавно чланак у коме посебно анализира примену речи ”марксизам” и ”лењинизам” у говору Си Ђинпинга на последњем конгресу КПК у коме је правилно примећено да ни једном речју Си не објашњава како су то они конкретно адаптирали марксизам или лењинизам и зашто. Поред тога, овај чланак има и много јефтиних теза које су управо у духу споменутих ”бесплодних спорова” о социјализму и комунизму, уопште не узимајући заиста у обзир историјски кинески развојни пут, па тако кажу:
… разбили су сељачке комуне, претворили државне фабрике у капиталистичке компаније, напустили планове који додељују свеукупне инвестиције и претворили велике државне фирме у монополистички капиталистички, профитно вођен посед једне или друге клике владајуће капиталистичке елите.
Марксизам, марксизам-лењинизам и извештај Си Ђинпинга за 20. конгрес, текст на блогу In Defense of Communism
Након правилног, и вредног пажње, запажања тога да кинеске власти чисто декларативно причају о ”адаптирању” марксизма-лењинизма у Кини без јасног указивања на то како су га адаптирали следе такви аргументи који само дају за право супротној страни да их напада за метафизичност. Ништа чудно с обзиром да је ово блог базиран на ставовима Комунистичке партије Грчке (ККЕ) која се са временом претворила у чисту социјал-либералну партију чија се теорија своди на опште историјске демократско-социјалистичке фразе уз ”веселу црвену кореографију”, или једноставније, чија теорија, а у вези са тиме и пракса, није револуционарна. Чини се да оваквим ставом о томе шта је тренутна кинеска власт разбила аутори дају подршку ”касарном комунизму” Мао Цедунга као нечему макар мало бољем од онога што данас постоји у Кини.
Други важан задатак ће бити јасно разграничење идеала егалитаристичког комунизма и стварних комунистичких идеала који по својој суштини са првима немају ништа заједничко. То се захтева због тога што буржоаски идеолози, покушавајући да дискредитују научни комунизам, смишљено намерно њега мешају са грубим, касарним ”комунизмом”.
А. М. Арзамасцев, Касарни ”комунизам” – критички осврт
Кинеска специфичност
Како нам КПК мало или нимало говори о томе које су то конкретне специфичности кинеског развојног пута до тих ствари мораћемо да дођемо сами.
За почетак је потребно да утврдимо има ли заиста Кина нешто посебно другачије у свом историјском развоју од Запада. То нешто ”посебно” што тражимо мора да буде егзактно указано и исто тако егзактно објашњено како то нешто конкретно утиче на то да марксизам-лењинизам у Кини није одговарајући, није тачан или је застарео па треба да се мења, адаптира, надограђује или какву већ акцију овакво ”стање ствари” захтева.
Чињеница да је на некакве специјалне различитости од других народа указивао још Мао Цедунг а да је радио нешто потпуно другачије од данашње Кине може да нам каже доста о квалитету спознаје тих различитости. Ако на исте различитости од остатка света указују и Мао и Денг, а иду један у лево а други у десно скретање од марксизма-лењинизма онда је један од њих двојице потпуно промашио поенту у спознаји те кинеске специфичности. То је посебно интересантно и иронично јер они који заговарају тезу о томе како је Кина данас социјалистичка поздрављају управо то десно скретање јер се ”одустало од совјетског модела који је све национализовао” (треба указати на историјску чињеницу да од Кине апсолутно нико није тражио да ”копира” совјетски модел) а уједно одобравају и Маоа и промовишу га као великог теоретичара иако је Мао познат управо по левом скретању у виду малограђанског утопијског војно-касарног ”комунизма”. И тако настаје одмах један идеолошки хаос код ових људи јер се они боре против ”ултралевичарског” наметања совјетског модела, подржавају Маоа кога је СССР оптуживао управо за леви ревизионизам а уједно и Денга, и при том измишљају историјске чињенице о томе како је Кинезе неко терао да копирају СССР. Очигледно да је њима важно само да се напада СССР, са које било стране, па макар и са две потпуно супротне стране из једних те истих, у овом случају кинеских, услова.
Главне карактеристике Кине пред револуцију су биле полуколонијални положај и јака веза империјализма са феудалним остацима. А управо је та полуфеудална експлоатација сељаштва била основна форма угњетавања у Кини.
Посебност кинеске економије не састоји се у томе што је трговински капитал продро у село већ у комбинацији владавине феудалних преживелих остатака са постојањем трговинског капитала у кинеском селу при очувању феудално-средњевековних метода експлоатације и угњетавања сељаштва.
Ј. В. Стаљин, Сабрана дела, том 9, стр. 336
Како се социјализам не уводи декретима, ни тиме што је на челу неке државе комунистичка партија, кинеску револуцију нико није сматрао социјалистичком. Кинеска револуција је била буржоаско-демократска.
Аграрна револуција чини основу и садржај буржоаско-демократске револуције у Кини.
Ј. В. Стаљин, Сабрана дела, том 9, стр. 308
Нешто је требало да гарантује антиимперијалистички карактер буржоаско-демократске револуције у Кини, а управо увлачење сељаштва у револуцију било је тај гарант.
Антиимперијалистички фронт у Кини ће бити тиме јачи и моћнији како се брже и темељније увуче кинеско сељаштво у револуцију.
Ј. В. Стаљин, Сабрана дела, том 8, стр. 358
Три ствари које су управо чиниле посебне карактеристике ”кинеске стварности” и које ми можемо за разлику од данашњег кинеског руководства јасно да побројимо и докажемо су у то време омогућавале да се ова револуција користи за пут ка социјализму:
- Антиимперијалистички карактер револуције је њу укључио у заједничку борбу светског пролетаријата против империјализма
- Изузетна слабост кинеске буржоазије. Стаљин је упоређивао њену моћ и моћ руске буржоазије из 1905-е и јасно показао какве су енормне разлике постојале у снази ове две буржоазије у својим временима
- Одмах поред Кине је постојала држава диктатуре пролетаријата чије су искуство и помоћ давали кинеском пролетаријату хегемонистичку улогу у тој револуцији
Четврта специфична околност, која није била повољна, је она везана за спрегу империјализма и остатака феудалног угњетавања.
Сам Мао Цедунг је тада указивао да без постојања СССР-а никакве победе тадашње КПК не би било.
Да није било Совјетског Савеза, да није било победе у антифашистичком другом светском рату, да није – што је посебно важно за нас – јапански милитаризам био уништен… Да ли би ми успели да победимо у таквим условима? Наравно да не.
Мао Цедунг, О диктатури народне демократије
Дакле, тадашње одређене специфичне околности су заиста постојале у Кини, и јасно смо их побројали и објаснили зашто су оне утицале на то да кинеска буржоаско-демократска револуција послужи за кретање ка социјализму.
Које су то данашње ”специфичне кинеске карактеристике” које, како то браниоци ”социјализма са кинеским карактеристикама” тврде, не дозвољавају подруштвљавање средстава за производњу, па се стога КПК и не треба нападати што то не чини?
Пре него што проверимо ове данашње специфичности треба указати на даљи развојни пут Кине од буржоаско-демократксе револуције до данашњег стања. Уз колосалну помоћ СССР-а, како материјалну тако и организациону, Кина је остваривала брз економски напредак који је био везан и са прогресивним кретањима у друштву. Оно што је интересантно је да за време живота Стаљина кога ревизионисти оптужују за наметање совјетског модела није било петогодишњих планова у Кини, први је отпочео баш 1953. године, а до тада је било изузетног напретка како то тврде сами заговарачи ”социјализма са кинеским карактеристикама”.
Индустријска и пољопривредна производња су брзо расле током три године економске рехабилитације (1949-52). Пољопривредна производња порасла је за 48,5 одсто, у просеку 14,1 одсто годишње. Индустријска производња порасла је за 145 одсто, у просеку 34,8 одсто годишње. У индустрији просечан годишњи пораст у лакој индустрији износио је 29 одсто, а у тешкој индустрији 48,8 одсто.
Сјуе Мућао, Кинеска социјалистичка економија, 1986
Односно, пре маоистичких левих скретања совјетско искуство је помогло Кини да остварује значајан економски напредак и уједно гради базу за праву социјалистичку економију.
Међутим, након доласка ревизионисте Хрушчова на власт у СССР-у и осамостаљивања Маоа почињу лева скретања, управо она за која денгисти по некаквим нејасним критеријумима оптужују ”стаљинисте”.
Период левих скретања узроковао је економско стагнирање за које је Мао имао решење у виду ултра левих скретања, односно у виду касарног комунизма и разарања кинеске културе кроз пројекте ”Велики скок напред” и ”Културна револуција”. Овакве авантуре нису биле стране Маоу који је могао своје идеје да спроведе захваљујући ужасном стању по питању теоријске припремљеноти у руководству КПК. Мао је још 1926. године дошао до ”закључка” да водећу улогу, не само у антиимперијалистичкој борби већ и у социјалистичкој револуцији игра сељаштво. Тај закључак је донео као члан десне мањине у КПК која се од 1921-е борила против Коминтерне. Због својих милитаристичких авантура које су уродиле комплетним катастрофама и уништењем партије у одређеним местима приликом ”устанка јесењег рода” Мао је био искључен из привременог политбироа партије. Дакле, милитаристичке авантуре са сељаштвом нису биле ништа ново за Маоа.
Ова ултралевичарска скретања није било тешко извести у оквирима националне економије која још увек није видела капитализам као доминантни национални начин организовања привреде и која је, с обзиром на огромну масу сељаштва, дакле изразито ситнобуржоаског класног састава, била плодно тло за идеје егалитаристичког комунизма и страшног друштвеног насиља.
Уочено оживљавање појединих грубих комунистичких тенденција у савременом „левом“ комунизму (расподела по оброцима, хваљење сиромаштва, негативан однос према култури, прокламовање примата села над градом, итд.) указује да је време малограђанских утопија далеко од свог краја. Испоставило се да 20. век њима није био ништа мање богат од прошлог века. Појављују се у земљама у којима је пољопривреда претежно заснована на ручном раду, где нема развијене индустријске производње и где је преовлађујући утицај ситне буржоазије на друге класе. Многе земље у Азији, Африци и Латинској Америци се налазе у оваквом стању. Ту се рађају и живе егалитарни концепти и осећања, сродни западноевропским левичарским, малограђанским утопијама прошлог века и, заједно са њима, сељачко-плебејским утопијама XVI, XVII и XVIII века. Гигантске размере егалитаристичког експеримента који се спроводи у НР Кини потврђују оно што је речено.
А. М. Арзамасцев, Касарни ”комунизам” – критички осврт
Сва приватна својина, као таква, осећа, барем у односу на богатију приватну својину завист жеђ за изравнавањем, тако да ово последње чак и чини суштину конкуренције. Груби комунизам је само завршетак ове зависти и овог нивелисања, полазећи од идеје извесног минимума. Он има одређену ограничену меру. Да овакво укидање приватне својине никако није њена права асимилација, види се управо из апстрактне негације читавог света културе и цивилизације, из повратка на неприродну једноставност сиромашног човека који нема потребе, који не само да се није уздигао изнад нивоа приватне својине, него је још није ни достигао.
К. Маркс и Ф. Енгелс – Из раних радова. М., 1956, стр. 586-587
Милитаризам и насиље су најприроднија појава уз овакву идеологију.
Присуство егалитаристичких тенденција у дистрибуцији и култа личности, регулације и деспотизма није случајна комбинација. Веза између њих има обавезујући карактер. Тамо где је прво, појављује се друго. Свако изједначавање у друштвеној сфери претпоставља и повлачи за собом насиље, грубу принуду. Концепт праволинијске једнакости се више односи на зидање него на друштво. Људи могу бити једнаки, али никако не уједначени. Изједначити их значи лишити их индивидуалности, претворити их у „зупчанике“. То је немогуће учинити без насиља.
А. М. Арзамасцев, Касарни ”комунизам” – критички осврт
И оно што се конкретно десило у овом периоду је привремено кочење историје у Кини, а самим тим и буржоаско-демократских промена, односно маоистичка сељачка контрареволуција. У ситуацији општег хаоса у којој ни формално образовање није могло да се одвија регуларно владао је аналогно и идеолошки хаос. Тај идеолошки хаос је оставио колосалне последице које се и данас јасно виде у КПК. Та ситуација је морала да изроди победника тачно одређеног профила зато што свако друштво пред себе поставља задатке које може да реши, а у том тренутку задатак који је стајао пред кинеским друштвом је био коначно остваривање неких од циљева буржоаско-демократске револуције, превасходно оних у економији. Готово непостојање марксистичких кадрова и апсолутно непостојање марксиста-лењиниста међу релевантним политичким актерима, као и потпуно неповерење целокупног народа и свих класа у исправност даљег левичарења, довело је до тога да ”десно крило” предвођено Денг Сјаопингом дође на власт познатим играма ”одозго” са једном псеудосоцијалистичком теоријом која представља смесу полуистина и слободних ненаучних интерпретација марксизма-лењинизма из позиција које им у том тренутку одговарају. Тадашња ”конкретна стварност” у Кини је била знатно другачија него у време буржоаско-демократске револуције.
- Денгова револуција никако није имала антиимперијалистички карактер чиме би стала уз светску борбу пролетаријата против империјализма већ је потпуно супротно стајала отворено уз амерички империјализам
- Буржоазија је почињала да буде изузетно јака сама по себи а онда је и придобила на своју страну целокупну средњу класу и ситну буржоазију због маоистичких авантура а пролетаријат је био деморалисан и идејно дезоријентисан, те потпуно дезорганизован
- СССР је сам пропадао у ревизионизму, а Кина је и против таквог СССР-а била окренута
- Једино што је отало од пређашњих услова је управо онај неповољан, остаци старих облика угњетавања у спрези са светским империјализмом
За даљу оцену Кине треба се, између осталог, осврнути управо на те ”остатке старог угњетавања”, на томе шта су они радили и чему служили. Када се Кина уз повољне услове након буржоаско-демократске револуције кретала краткорочно ка социјализму ови остаци су систематски уништавани. Након доласка Денга на власт и његових реформи поново се јавља најгрубље угњетавање кроз присилан рад, било законит кроз форме као што је laogai или не, које практично представља пренесено у модерне услове оно што је била главна карактеристика Кине пред буржоаско-демократску револуцију. Такође је дошло и до озбиљног нивоа пауперизације о којој ће касније бити више речи, јер ту имају шта да кажу заговарачи ”социјализма са кинеским карактеристикама”.
Након првих знакова питања стављених изнад социјалистичког карактера социјализма са кинеским карактеристикама због идеолошких проблема следе му и озбиљни минуси јер пракса показује да оно што је буржоаско-демократска револуција могла и требала под хегемонијом пролетаријата да уклони прво на путу ка социјализму денгова буржоаска није уклањала већ му само дала капиталистички карактер.
Узроци различитог карактера буржоаско-демократске револуције од Денгове
Зашто тадашња друштвено-економска формација није уклањала горе споменуте ствари?
Зато што специфичних услова за кретање ка социјализму путем буржоаско-демократксе револуције нема, а и сама буржоаско-демократка револуција је била уништена маоистичком сељачком контрареволуцијом. Ниједна буржоаско-демократска револуција изолована не може да донесе ништа осим капитализма. Заговарачи ”социјализма са кинеским карактеритикама” све имајући пуна оста о објективним историјским условима, као и сама КПК, уопште не брину за то какви су они заправо, нити их објашњавају, па тако и потпуно губе из вида да буржоаско-демократска револуција чак и када би постојала у савременој Кини не би могла изолована, без свих других конкретних повољних околноти, да иде било ка чему осим ка капитализму. А имајући у виду каква је ова последња Денгова револуција треба имати у виду такође да она није чак ни демократска, већ чисто буржоаска револуција ”одозго”, слична свакој другој буржоаској револуцији, када део елите старог репресивног апарата смењује стари примитивни систем капитализмом чисто уводећи декретима робну производњу и тржиште у систем угњетавања. Не испунивши задатке буржоаско-демократске револуције Кинези су под црвеном заставом прошли озбиљан део предкапиталистичког развоја, па им очигледно није страно да несоцијалистичке друштвено-економске формације, па макар то био и капитализам, воде под истом црвеном заставом.
Теорија Ђанг Цемина о ”три представништва” која се налази у програму КПК управо говори о томе да пролетаријат више нема хегемонистичку улогу у том конгломерату који себе назива КПК. Ова теорија каже како КПК више није партија пролетаријата као револуционарне класе већ целог кинеског народа. Када се томе придодају чињеница да Кином управља нешто налик народном фронту где је КПК водећа снага и чињеница да сам пролетаријат опијен буржоаском мишљу и пун заблуда након трауматичног искуства маоизма још увек није ни ”класа за себе” а не водећа снага друштва, јасно је да никакве хегемоније пролетаријата нема тамо, а самим тим ни пута ка социјализму, а да не причамо о ”примарној фази социјализма”. Пролетаријат у КПК није више ни званично на папиру релевантна класа у КПК. У званичним извештајима о чланству КПК више раднике и не сме да попише тачно посебно, па тако кажу на пример у последњем извештају да ”радника и сељака има заједно 33.6%”. Имајући у виду чињеницу о бројсности радника наспрам масе сељака и занемаривши кога све категоришу као радника можемо слободно да кажемо да у КПК има више припадника националних мањина него радника. Када је још Коминтерна инсистирала на заоштравању критеријума пријема у КПК радници су чинили мањину КПК, на пример, 10,9% 1928-е. Однос радника и сељака је углавном био од 1:6 до 1:7.
Да подвучемо црту у вези са ”конкретним кинеским околностима”. Те околности су следеће:
- Стари угњетавачи су се претворили у модерне капиталистичке
- Буржоазија има апсолутно доминантну улогу у друштву
- Буржоазија је одрадила свој посао стварања чистог капитализма
- Пролетаријат је потпуно ирелевантан у политичком животу и још не представља ”класу за себе”
- Сама друштвено-економска формација је идентична оној на Западу уз разлике мањка буржоаске демократије и одређене културне заосталости
Осврнућемо се на тренутак и на контрадикторност заговарача ”социјализма са кинеским карактеристикама” који причају о незамисливим остварењима кинеске привреде и незамисливом напретку, водећој сили на свету и томе слично док говоре како у кини средства за производњу не могу да буду подруштвљена јер Кина још није достигла ниво Запада где ”сутра може све да се национализује”.
Један од ретких аргумената које можемо да чујемо о конкретним условима који не дозвољавају ”изворни” марксизам у Кини, као да он представља некакав рецепт и као да је ”неизворни марксизам” заправо некакав марксизам па може да буде изворни или не, је сеоска распарчаност која не дозвољава колективизацију на селу. Уколико би то било тачно онда ни у најразвијенијој држави на свету, САД, не би социјализам био могућ јер је приватна фармерска пољопривреда тамо екстремно развијена са све приватним власништвом на земљу.
Адаптација марксизма-лењинизма или његово негирање
Како би оправдали очигледно немарксистичку теорију заговарачи ”социјализма са кинеским карактеристикама” говоре о томе како су је ”унапредили”, ”адаптирали”, ”конретно применили на Кинеску стварност”, и томе сличне фразе.
О тешком облику софизма ”конкретне примене марксизма” по ком шта год урадио неко ко се назива марксистом у својој земљи управо тај чин представља ту ”конкретну примену марксизма на националне услове” не вреди много трошити речи. Можемо само да укажемо на апсурд по коме то важи само за оне са ”десним скретањима”, док је потпуно дозвољено и нормално нападати СССР за све живо у духу либералне пропаганде јер то онда није конкретна примена марксизма на националне услове. У принципу, као и сваки облик буржоаског објективизма, и овај одише тешким лицемерством и непринципијелношћу.
У овом делу ћемо се детаљније позабавити теоријским ”усавршавањима марксизма”. Прво ћемо проћи основне тезе које користи сама КПК, а затим оне које користе међународни заговарачи десног скретања.
Прва ствар је да у енормној већини случајева, ако не и свуда, када спомињу марксизам Си Ђинпинг и генерално сви идеолози КПК напомињу да се ради баш о оном марксизму са кинеским карактеристикама а не о ”обичном”, па тако кажу ”Развој и популаризација марксизма у модерном кинеском контексту” (наслов чланка Си Ђинпинга), а не ”Развој и популаризација марксизма”. Интересантно је запитати се зашто је толико опасно популаризовати марксизам ”ван кинеског контекста” јер ако је ”социјализам са кинеским карактеристикама” само ”конкретна примена марксизма на кинеске услове” онда ће сам марксизам навести изучаваоца на закључак да су поступци руководства КПК исправни. Симптоматично је то да су чланови КПК способни да потроше изузетну количину речи о развијању и адаптацији марксизма а да ни једном речју не кажу како они то заправо раде. На пример у споменутом памфлету Сија из 2017-е године он на три А5 странице са великим фонтом и простором између редова каже:
Да развијемо марксизам у 21ом веку и марксизам у Кини данас и да се уверимо да он наставља да сија истином морамо да кренемо од кинеске реалности и да имамо цео свет у виду.
…
Морамо да развијемо марксизам у кинеском контексту …
…
Тренутна глобална марксистичка мисао помаже нам да адаптирамо марксизам кинеским условима и развијемо марксизам у 21ом веку и марксизам у Кини данас.
…
Треба да надградимо марксизам на бази реалности времена.
…
Кинески народ је најквалификованији да сумира искуства и законе развоја као оригинални допринос марксизму. (**очигледно да овде нема проблема са ”хегемонијом” једне нације, све док се не говори о ”совјетском народу”)
…
Треба да имамо одговарајући допринос развоју марксизма.
…
Треба да записујемо искуство из праксе изградње социјализма са кинеским карактеристикама и боље интегришемо основна начела марксизма са кинеском реалношћу.
…
Треба да одржимо правац изучавања резултата марксизма ван Кине, анализирамо и истражимо их.
…
…треба да се фокусирамо на сопствени кинески развој, развијемо социјализам са кинеским карактеритикама…
…морамо да применимо марксизам као моћан инструмент…
Морамо да се наоружамо последњим достигнућима марксизма адаптираног кинеским условима…
…као и да одржимо нашу одлучност да подржавамо и развијамо социјализам са кинеским карактеристикама
Си Ђинпинг, Развој и популаризација марксизма у модерном кинеском контексту, Управљање Кином, том 2
Ово је само слободан избор досадних испразних фраза о развоју марксизма у екстремно кратком памфлету у коме их има још. Осим тога да ”треба да се развије”, ”да се развио”, ”конкретно применио” и тако даље никако да добијемо одговор како то и зашто конкретно и све то поред екстремне фетишизације ”конкретности”.
Како је очигледан стил Си Ђинпинга да много прича а ништа не каже држаћемо се углавном подаље од његових испразних досадних фраза у даљој анализи кинеске теорије.
Прва ”конкретна кинеска адаптација марксизма” су по програму КПК ”Мисли Мао Цедунга”. О неким авантуристичким и антикомунистичким небулозама Маоа је било речи, а квантитет њих захтева засебну анализу целокупног маоизма чему овде нема места.
Следећи кинески ”изум” везан за комунистичке партије Ђанг Цемина већ смо споменули, а то је теза о томе како КПК више не представља револуционарни пролетаријат већ ”цео кинески народ”.
Иако је базично познавање марксизма довољно да установимо да ли је ово ”надградња” марксизма или антимарксизам можемо да се присетимо неких ствари.
Комунисти су, дакле, у пракси онај део радничких партија свих земаља који је најодлучнији, који стално гура даље, они у теоријском погледу имају то преимућство над осталом масом пролетеријата што разумеју услове, ток и опште резултате пролетерског покрета.
Најближи циљ комуниста јесте исти као и свих осталих пролетрских партија: формирање пролетеријата у класу, рушење буржоаске владавине, освајање политичке власти од стране пролетеријата.
К. Маркс и Ф. Енгелс, Манифет комунистичке партије
Ми смо, каже Лењин, партија класе, и стога скоро цела класа (а у време рата, у епохи грађанског рата, цела класа) мора да делује под вођством наше Партије, мора да се придружи нашој Партији што ближе, али било би маниловство и „хвостизам“ мислити да ће једног дана скоро цела класа или цела класа моћи, под капитализмом, да се уздигне на ниво свести и активности своје авангарде, своје социјалистичке партије.
Стаљин, О основама лењинизма, Питања лењинизма, стр. 65-66, изд. 9.
Али из овога само следи да партија пролетаријата никада не може сматрати партизански рат јединим или чак главним средством борбе; ово средство мора бити потчињено другима, мора бити сразмерно главном средству борбе, оплемењеном просветитељским и организујућим утицајем социјализма. А без овог последњег услова, сва, апсолутно сва средства борбе у буржоаском друштву приближавају пролетаријат разним непролетерским слојевима изнад или испод њега и, препуштени спонтаном току ствари, бивају излизани, искривљени, проституисани.
В. И. Лењин, Партизански рат
Само схватање природе класног друштва и ”ванкласне” социјалистичке изградње довољна је за оцену КПК као чисто ревизионистичке партије која нема основе познавања марксизма.
Изум ”научног погледа на развој” Ху Ђинтаоа је у принципу понављање Денг Сјаопинга, те њихове мисли можемо да обрадимо ”ђутуре” јер у томе и нема неке специфичности.
Они конкретно могућност за развој виде само у капиталистичком начину организовања привреде. То између оталог понавља и Си Ђинпинг када говори о томе како Кина учи од Запада како се организује привреда. Исто је пропагирао и Ђанг Цемин.
Ми желимо да учимо од Запада о науци и технологији, и како да организујемо нашу економију, али то мора да буде комбиновано са специфичним условима овде.
Интервју са Ђанг Цемином
Дакле, да се мало и нашалимо, ”може и капитализам са кинеским карактеритикама”. Управо сама та жеља за учењем специфично од Запада о томе како се организује економија говори довољно о карактеру Кине. Конкретно, они немају проблем са копирањем америчке економије као што имају са ”копирањем совјетске” иако им то нико није ни тражио. Јасно је да се буржоазија највише плаши совјетског модела економије, па су очигледно ”у страху велике очи”. Наравно да у великој мери улогу игра и то што су они после страхота маоизма први пут заправо видели неки вид економије управо у буржоаској и да ће бити потребно много времена да се реше тог ”посттрауматског стреса” и прихвате чињеницу да потоји још неки вид организовања привреде осим тог западног буржоаског који теже да ископирају. Маоистички груби касарни комунизам је направио колосалну штету, сличну титоизму код нас, по морал радничког покрета и утицао значајно на његову дезоријентацију у Кини. Такође, дао је тако моћно пропагандно оружје у руке буржоазији и ревизионистима да је релативизација попут оне о некаквој штети разбијања сељачких комуна и државне индустрије коју износи блог In Defence of Communism недопустива за револуционаре и такође изузетно штетна.
Што се тиче ”последње речи марксистичке науке” од побројаних достигнућа из програма КПК, односно ”мисли Си Ђинпинга” ту су ствари поприлично чудне. Као што он сам не зна шта је то конкретан допринос развоју марксизма од стране КПК већ на безброј начина само понавља реченицу да њега има, исто тако није баш најлакше утврдити ни који је то његов конкретан допринос овој већ искривљеној теорији.
Од 18-ог Националног конгреса Комунистичке партије Кине, у сјајној пракси даљег развијања социјализма са кинеским карактеристикама, Си Ђинпинг је продубио схватање владајућег закона комунистичке партије, закона за изградњу социјализма, закона развоја људског друштва износећи серију нових концепата, идеја и стратегија за управљање кинеском реформом и стабилним развојем, унутрашњим пословима, спољашњим пословима и националном одбраном као и за управљање партијом, државом и армијом
Нови развој марксистичке политичке економије у савременој Кини, Издаваштво Ренмин универзитета
Оно што се истиче код њега је ”учење о управљању Кином”. Што се тиче практичног доприноса и самој буржоаској управи Кине то је исто тако једна ”гуска у магли” као и целокупан ”кинески допринос развоју марксизма”. Као некакве ”генијалне нове научне мисли” се углавном наводе опште малограђанске фразе типа:
Си Ђинпингова теорија о националном управљању је базирана на серији начних мисли и метода, са марксистичком доктрином као водећим принципом, која може да се сумира на следећи начин: пронађи закон, види генералну ситуацију, проценити укупну ситуацију, постави циљ, контролиши трошкове и координиши.
Нови развој марксистичке политичке економије у савременој Кини, Издаваштво Ренмин универзитета
Ако опростимо неопростиво у оваквој тврдњи, односно то што се за неку ванкласну мисао истиче да има ”маркситичку доктрину као водећи принцип” можемо да видимо да је чак и за ванкласну теорију ова ”серија научних мисли и метода” заправо сличнија некој серији морализаторских ”великих” мисли пијаних људи у кафани који мисле да су ко зна које висине достигли истичући потребу некаквог опште праведног и ефикасног управљања.
У познатим књигама Си Ђинпинга у три тома ”Управљање Кином” може да се види прегршт памфлета у главама са називима као што су ”Управљање ризицима”, ”Руковођење КПК”, ”Државни систем и национално управљање”, ”Управљање партијом и стриктна дисциплина”, па чак и неколико памфлета о управљању војском, али су сви ти текстови толико празни колико и они о марксизму са кинеским карактеристикама, тако да би могло да се каже да је његов допринос некаквом ванкласном, а у пракси буржоаском, менаџменту у принципу подједнако колективна илузија колико и кинески допринос развоју марксизма.
“Једна земља – два система” и тржишна економија
Једна од главних званичних идеолошких конструкција КПК, у суштини и главна, је та да код њих постоји тржиште а уз њега и други елементи које ”догмате” називају капиталистичким иако само тржиште уопште није чисто капиталистичко јер га је било и пре капитализма, па га може бити стога и после капитализма. Можемо одмах да ставимо овакву логику по страни јер је квалитет аргумента за постојање тржишта у социјализму као да се оправдава постојање приватног власништва над средствима за производњу у комунизму зато што је оно постојало и пре капитализма и није чисто капиталистичка појава.
Ништа није квалитетнија ни аргументација о два система. Овде треба разликовати схватање КПК овог појма и схватање прокинеских левичара. Прокинески левичари причају о ”два система”, која су, по њима, државни и приватни, те причају о некаквој прихватљивости ”мешовите привреде”. Таквом логиком су све државе на свету онда социјалистичке јер имају и државно (по њима самим тим социјалистичко) и приватно власништво. Ту у принципу лежи и основно несхватање разлике просто државног власништва и социјалистичке привреде јер они поистовећују државни капиталистички сектор заснован на тржишту, профиту и експлоатацији са социјалистичким. То питање можемо и да поједноставимо и да уместо акцента на формулацији ставимо акценат на суштинско стање ствари и поставимо питање: ”По чему се разликује конкретно ваш државни привредни систем, како год га називали, од капиталистичког државног?”
Што се тиче КПК, овај термин код њих заправо представља улизивање Западу које има за циљ допуштање кинеске контроле над Хонг Конгом и Макаом од стране Запада. Овом концепцијом они пред Западом кажу како су спремни да допусте готово све на поменутим местима како се Запад не би ”љутио”, и ”различит” ситем од кинеског, какав год он био, само да је то под контролом Кине, то јест да важи други рео пароле, ”једна земља”.
Људи су забринути да ли ће политика и принципи централне владе према Хонг Конгу и Макау бити промењени након избора новог цетралног руководства. Волео бих да искористим могућност да поновим да ће централна влада наставити са имплементацијом политике ”једна земља, два система”…
Си Ђинпинг, ”Једна земља, два система”, Хонг Конг, Макао и матична Кина су уско повезани судбином, 2012, Управљање Кином, том 1
НЕП и парола ”богатите се”
Оно на шта највише прокинески левичари воле да алудирају везано за ”два система” је то да је Кина заправо у фази НЕП-а. Ту се одмах види једна јако важна карактеристика прокинеских левичара, а то је константно коришћење софизма. Како то? Кинеска револуција је по свом карактеру била буржоаско-демократска, и то нико није оспоравао па ни Мао, а ни данашња Кина, а које су повољне околности потребне да буржоаско-демократска револуција води ка социјализму показано је на почетку. Исто тако то не оспоравају ни прокинески левичари али у исто време говоре о некаквом НЕП-у који је својим квалитетом нужно везан за период након социјалистичке револуције. Конкретније, не може се ”социјалистички” правац буржоаско-демократксе револуције доказивати аналогијом са тиме како социјалистичка револуција у специфичним околностима дозвољава одређени вид капиталистичке привредне активности пре свега зато што само по себи друштво након буржоаско-демократске револуције због саме њене природе има већ елементе капиталистичке привреде, те нема шта да се ”пушта” под контролом.
И поврх свега они, све борећи се против ”копирања” других, желе да некако ископирају баш овај део развоја СССР-а јер им, ето, то одговара у тренутном софистичком налету. У овом случају им копирање не смета, само да је ”у десно”.
Ни класни односи уз питање власти, а ни економско стање у држави не дају никакво право за поређење НЕП-а и данашње Кине. У НЕП-у је након социјалистичке револуције у условима диктатуре пролетаријата пре свега у лакој индустрији допуштен краткорочни вид капиталистичке индивидуалне привреде и државне капиталистичке привреде осликан у увођењу ”привредног обрачуна (хозрасчёт)” са посебним нагласком да је то привремено изнуђено одтупање због ургентне потребе за повећањем производности рада и под строгом контролом пролетерске диктатуре, а свим буржоаским и антипролетерским елементима је укинуто право политичког живота. У данашњој Кини, након чисте буржоаске револуције Денга која је решила само буржоаска питања нерешена од стране пређашње буржоаско-демократске револуције због маоистичког изопачења, у тренутним условима, како КПК каже, ”три представништва”, целокуна национална привредна активност има капиталистички карактер, дакле заснована је на тржишној робној производњи са јасним истицањем правилности привреде засноване на профиту. Конкретни национални услови, како то посебо воле да кажу прокинески левичари, не дозвољавају никакво поређење НЕП-а и привреде данашње Кине јер оне имају потпуно другачији квалитет.
Још једна карактеристика прокинеских левичара је банално лагање. Они често оправдавају постојање кинеских милијардера тиме што то наводно представља отелотворење совјетске НЕП-овске пароле ”богатите се”.
Ово није била ни НЕП-овска, ни совјетска званична парола, већ парола изречена од стране Николаја Бухарина због које је оштро критикован на XIV конгресу Свесавезне комунистичке партије бољшевика.
Целом сељаштву, свим његовим слојевима треба рећи: богатите се, накупљајте, развијајте воју привреду
Н. Бухарин, Извештај пред скупом актива Московске партијске организације, ”О новој економској политици и нашим задацима”, 17. април 1925.
Владимир Иљич је одредио НЕП као капиталистичке односе које ми пуштамо у наш привредни живот са познатим условима… НЕП је суштински капитализам који пролетерска држава држи на ланцу. Овакво схватање НЕП-а су увек имали партијски другови. Али ево, после пароле друга Бухарина почело је друго тумачење НЕП-а. Ја сам потпуно сагласна када говоре да треба раширити НЕП на село.
…
А када код нас тумаче на овај начин ширење НЕП-а на село, да не треба штитити интересе батрака (радник код кулака), онда то није НЕП већ капиталистички односи ничиме не ограничени.
Н. Крупска, XIV конгрес Свесавезне комунистичке партије (бољшевика)
Након свих критика и сам Бухарин се одрекао ове пароле тако да је сама парола остала без подршке било кога у тадашњем СССР-у, али је зато данас, из свог потпуног незнања чак и оваквих баналних чињеница, реинкарнирају прокинески левичари као некакву готово званичну НЕП-овску идеју.
Уклањање екстремог сиромаштва
Међу многобројне софистичке аргументе за социјалистички карактер кинеске власти убраја се и онај о великом успеху у смањењу екстремног сиромаштва. Овај податак не даје било какве назнаке социјализма. То је један процес који се нормално одвија у капитализму. Производност рада расте, са тиме нестаје екстремно сиромаштво а неједнакост се повећава. Овај процес се најдрастичније осликава у привредама које су базиране на изузетно ниској производности рада а онда се дешава ”бум ефекат” продором империјалистичког капитала у то друштво јер производност рада у ”року од одмах” доласком савремене индустрије достиже ниво за који је првобитним капиталистичким друштвима било потребно неколико деценија, а у неким случајевима и векова, да га достигну. У принципу, иако привидно радници у тим земљама добијају више, као и у Кини, они заправо добијају релативно мање.
Иако би радников апсолутни стандард живота остао исти његова релативна надница, а у вези са тим и његов релативни друштвени положај, упоређен са положајем капиталисте био би снижен. Ако би се радник одупро том снижавању релативне наднице, то би био само покушај да себи осигура удео у повећаној производној снази свог сопственог рада и да задржи свој пређашњи релативни положај на друштвеној лествици.
К. Маркс, ”Надница, цена и профит”
Сам Си Ђинпинг прича о великим размерама неједнакости у Кини. Сигурно је да нам он не открива све, али је изразита неједнакост очигледна назнака капиталистичке привреде. Исто тако је карактер кинеске метафоре везане за ово о томе како ”заједно расту бродови и чамци” када расте привреда потпуно антисоцијалистичка са једне стране, а са друге нетачна. Знајући ово очигледно је да је Кина након маоистичке катаклизме и Денгове политике отварања идеално тло за такав ”бум”. Иако је већ јасно да ово није заслуга никаквог социјализма можемо да погледамо примере из реалног живота како бисмо потврдили теорију, и тако увидимо да је Танзанија имала осетно значајнији резултат по том питању за 11 година од 2000-е него Кина за 16 од 1999е, или да је исто осетно значајнији резултат у истом периоду имао Таџикистан, или још упечатљивије да узмемо Молдавију која има готово идентичне резултате Кини и која је 2015-е искоренила екстремно сиромаштво на начин на који је то Кина урадила.
Империјализам
Долазимо на крају и до ”империјализма као највишег стадијума капитализма”. Само на тренутак ћемо да се осврнемо на популарно схватање империјализма. Наиме, људи у Србији империјализам доживљавају пре свега као средњевековно освајачко насиље, па је тако империјализам за њих ”оно што баца бомбе”. На жалост, у свеопштој деградацији социјалистичке мисли спали смо од генијалне лењинистичке анализе империјализма у којој је он открио све његове економске узроке на примитивно средњевековно схватање империје са значајним религијским мотивом добра и зла. Тако данас од многих можемо да чујемо да чак и Русија није империјалистичка. Чак и они који тврде да је Кина империјалистичка готово по правилу говоре како је она ”империја која је тренутно мање агресивна”. Са једне стране је њихов појам ”империје” опет проблематичан, а са друге стране указивање на агресивност опет указује на схватање империјалистичке земље једноставно као земље која води агресивну спољну политику. Свако ко прихвата концепцију по којој је нека буржоаска земља више или мање империјалистичка у зависности од степена агресивности у спољној политици и броја бомбардованих земаља показује довољно о свом схватању империјализма. Управо овакво схватање империјализма довело је до тога да када империјалисти продиру на неко тржиште уз овације националне буржоаске класе која контролише то тржише такви у томе виде ”братску сарадњу народа”.
Чланови КПК потпуно детињасто говоре о некаквом унапређењу марскизма које представља у суштини једну колективну илузију или национални мит, али зато, када је реч о империјализму ту долазимо до једне поприлично другачије ситуације. За теорију империјализма КПК не тврди да је унапредила, а сам империјализам је готово табу тема. Они у својим говорима империјализам готово и да не помињу осим у врло ретким случајевима када желе да га поистовете са хегемонизмом. Треба нагласити и да спомињање империјализма не би ништа значило без његове јасне формулације. Постаје врло јасно да се Кина, која је, као што смо горе видели, чисто капиталистичка држава, бори против хегемонизма и униполарног света, односно против односа моћи међу тренутним империјалистима (мало детаљније о овој теми у тексту о ултраимперијализму), док им сама суштина империјализма као највишег стадијума капитализма заправо смета таман онолико колико и сам капитализам (привреда заснована на профиту оствареном на тржишту), односно не смета им.
Брже од свега расте капитализам у колонијама и у прекоокеанским земљама. Међу њима се јављају нове империјалистичке државе (Јапан). Борба светских империјализама се заоштрава.
В. И. Лењин, Империјализам као највиши стадијум
Пошто се већ КПК не бави империјализмом могли би да проверимо узрок томе упоређујући економију КПК и лењинистичку анализу империјализма.
Подсетићемо се за почетак опште слике светског империјализма кроз Лењинових пет назнака империјализма:
1) концентрација производње и капитала је дошла до тако високог степена развоја да је створила монополе који играју одлучујућу улогу у привредном животу
2) спајање банкарског капитала са индустријским и стварање, на бази тога, ”финансијског капитала”, финансијске олигархије
3) извоз капитала, за разлику од извоза робе, добија посебно важно значење
4) стварају се међународни монополистички савези капиталиста који деле свет
5) завршена је територијална подела земље од стране најкрупнијих капиталистичких држава
В. И. Лењин, Пет назнака империјализма, Империјализам као највиши стадијум капитализма
Монополи су у Кини на изузетном нивоу развијени. Можемо да погледамо на пример илустративан случај када је због пропадања монополистичке компаније Danke Apartment дошло готово до епидемије бескућништва јер је ова компанија уништила све друге на тржишту издавања некретнина.
Управо у вези са монополима прокинески левичари имају један аргумент, а то је постојање ”антимонополистичких закона”, па неретко наводе и случај Џека Ма, иако његов однос са кинеском влашћу заправо не схватају. Они не схватају, што се тиче Кине, да је на пример целокупна борба Сија са ”корупцијом” унутарпартијска борба са кадровима Ђанг Цемина и другим непожељним групама, и да је борба са Џеком Ма само борба међу монополистима. Њихова логика је овде слична оној по којој подржавају борбу Русије против другог империјалисте, САД. Било би интересантно онда размислити до каквих би се закључака дошло тако размишљајући у вези са екстремним казнама за Folksvagen и BMW од стране ЕУ због монопола и стварања картела. Без софизама и доследно би се дошло до тога да и ЕУ води такође антиимперијалистичку борбу.
Посебну пажњу треба обратити на кризу хиперпродукције у Кини као показатеља капиталистичког пута. Криза хиперпродукције је настала као последица мале куповне моћи и генерално опште капиталистичке анархије у производњи па тако имамо илустративан пример рушења изузетно великих стамбених површина које нема ко да купи.
Што се тиче извоза капитала треба приметити да у структури БДП-а Кине главну улогу за време њиховог раста играју инвестиције. То је довело до појаве прекомерне акумулације капитала што узрокује екстремну потребу за извозом капитала у чему наравно главу улогу има иницијатива ”Један појас, један пут”. Ова анархија карактеристична за помахнитали капитализам такође за последицу има пад искоришћености производних снага, па је тако она пала са преко 87% у 2007-ој на 75,8% у првом кварталу 2022-е.
У вези са овиме свима нам је познат банкрот компаније Евергранде.
Посебно је карактеристичан однос Кине и неразвијених земаља у коме Кина у њих извози капитал а увози сировине.
Уз све то иде и финансијски капитал срастао са индустријским, па је тако дуг, поготово након урачунатог скривеног дуга, сиромашних земаља према Кини огроман и све већи и већи.
Према кинеском министарству трговине од 2002-е до 2014-е су кинеске инвестиције у иностранство порасле 45 пута. Извоз капитала је незамислив данас. Довољно је само погледати статистику директних страних инвестиција.
Дакле, ако након буржоаске револуције чију смо капиталистичку природу недвосмислено увидели држава има екстремни раст извоза капитала са изразитом везом привредног и финансијског капитала, те је она несумњиво и империјалистичка. Да ли баца бомбе данас или ће то да ради сутра на Тајвану а прекосутра у Африци или то неће радити још 50 година чињеница је која ни најмање не утиче на то да ли је она империјалистичка или не.
Овај део можемо да завршимо цитатима Мао-а који је започео са том тежњом по којој Кина, ма каква она била, мора да постане најмоћнија држава на свету и његовог премијера Џоу Енлаја.
Кина и Јапан који имају заједничке писменост и расне назнаке треба да се удруже
Џоу Енлај на састанку са Мацимором Кензо у септембру 1963.
Такоће занимљив је текст Мао Цедунга који у новинама «Акахата» у обраћању јапанском народу (27. јануар 1964.) оцењује јапански капитал као ”својеврсни облик националне буржоазије” који угњетава амерички империјализам те је потребно да се створи у Јапану „уједињени народни патриотски фронт свих класа и слојева“
Јапанска нација је велика нација, она је водила ратове са САД. Борила се са Енглеском и Француском. Извршила је напад на Перл Харбор; окупирала Вијетнам, Филипине, Тајланд, Малаје, Индонезију. Њена офанзива се проширила на источни део Индије
Мао Цедунг на састанку са јапанским представницима 21. августа 1964. године
Закључак
Кина је недвосмислено капиталистичка и империјалистичка држава. Она са социјализмом нема ништа одавно, не само, како би ККЕ рекла, од уништавања некаквих сељачких комуна већ од како је буржоаско-демократска револуција изгубила предуслове за социјалистички пут маоистичком сељачком контрареволуцијом. Након вишедеценијског маоистичког егалитаристичког терора и разним савезима са империјалистима како би се тај деспотизам одржао Денг Сјаопинг је извео класичну буржоаску револуцију ”одозго” тако што је преузео стари експлоататорски апарат и потчинио га задацима капиталистичке експлоатације.
Цела прича о некаквом усавршавању марксизма се не заснива ни на чему. Десна скретања нису измислили Кинези, а Кина је добар показатељ лењинистичке тезе о томе како постоје само две идеологије.
Прокинески левичари своју теорију заснивају на неконзистетним софистичким аргументима, час о ”народној демократији”, час о ”НЕП-у”, час о ”новом путу”. Контрадикторни су сами себи причајући о прогресивној буржоаско-демократској револуцији и НЕП-у, критикујући лева скретања и подржавајући Мао-а као противтежу ”совјетској хегемонији”. Причају о ”борби против НАТО хегемоније” а сами Мао и Денг поготово, које подржавају, су са НАТО-ом радили против СССР-а. Они исказују тешко незнање свиме овиме и на још много места везаних за марксизам-лењинизам и историју и тактику радничког покрета.
За крај подсетићемо се и пар Марксових мисли
Било да је реч о праву на писање петиција или о порезу на вино, о слободи штампе или о слободи трговине, о клубовима или општини, о обезбеђивању слободе појединца или о одређивању државног буџета, увек се понавља једна те иста парола, тема је била увек иста, пресуда је увек била готова и увек је гласила: „Социјализам!“. Чак је и буржоаски либерализам проглашен социјализмом, буржоаско просветитељство је проглашено социјализмом, буржоаска финансијска реформа је била социјализам. Социјализам је градити пругу тамо где већ постоји канал, социјализам је бранити се штапом од нападача са мачем. Ово није била само гола фраза, мода, средство у партијској борби.
…
Она је у овој претњи и у том насртају с правом видела тајну социјализма, тачније вредновала је више његов смисао и тенденцију него што себе сам оцењује такозвани социјализам који никако не може да схвати зашто се буржоазија упорно окреће од њега, свеједно да ли он сентиментално јадикује над страдањем човечанства, или хришћански проповеда о хиљадугодишњем царству и универзалној братској љубави, или хуманистички брбља о духу, образовању, слободи, или доктринарно измишља изум система помирења и благостања свих класа.
К. Маркс, 18. бример Луја Бонапарте
При посматрању оваквих преврата неопходно је увек разликовати материјални, са природнонаучном тачношћу констатовани преврат у економским условима производње, од правних, политичких, религиозних, уметничких или филозофских, укратко, од идеолошких форми у којима људи постају свесни тога сукоба и боре се за његово разрешење. Као што о појединачном човеку не треба судити по ономе што за себе мисли да јесте, тако ни о оваквој епохи преврата не можемо судити на основу њене свести, већ напротив морамо ту свест да објашњавамо из противречности материјалног живота, из постојећег сукоба међу друштвеним производним снагама и односима производње. Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никад нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши, јер кад тачније посматрамо, увек ћемо наћи да се сам задатак рађа само тамо где материјални услови за његово решење већ постоје или се бар налазе у процесу свога настајања.
Карл Маркс, Прилог критици политичке економије, Предговор
