На сајту noviplamen.net који се издаје за некакво левичарско гласило које неретко у уста узима марксизам скоро је објављен чланак који се бави делом Марксовог Капитала који се дотиче ”првобитне акумулације капитала”. Квалитет чланка указује на квалитет теорије оних који га другима препоручују.
За почетак да укажемо одмах на коришћење превода ”примитивна акумулација капитала”. Крајње комично аутор овог чланка оставља као полуотворено, тешко докучиво, питање: ”Да ли је израз ”примитивна” представљао погрешан превод?”, као да је то немогуће утврдити, као да је Маркс писао египатским хијероглифима па није могуће једноставно видети немачки оригинал и то утврдити. Ако је Хамурабијев законик цивилизација некако успела да протумачи, да пробамо и ми да протумачимо ”древног” Маркса. На немачком, ”Die sogenannte ursprüngliche Akkumulation”, а на српском, да не млатимо много празну сламу, ”Такозвана првобитна акумулација”, то јест, реч ”ursprüngliche” овде може да значи само ”првобитна” и ништа друго, а што је посебно јасно у контексту онога о чему Маркс овде и говори. Потврде ради, можемо да упоредимо то са преводом ”Института Маркса – Енгелса – Лењина при СКП(б)”, који гласи ”Так называемое первоначальное накопление”.
Ако прескочимо вишевековну опсесивну потребу западних интелекуалаца за анализом речи уместо садржине, која иде уз обавезу да се у тој семантици дође до невероватних закључака, а тој игри није посвећено мало места у овако кратком чланку, можемо да се бацимо на управо ту садржину и спознају исте од стране аутора овог чланка.
Заиста постоје неке ствари везане за преводе и терминологију које су од суштинског научног значаја, као на пример криминалан југословенски превод одређеног термина, који гласи ”вишак вредности” уместо ”додатна вредност”, или схватање Маркса и Енгелса да радник не продаје рад већ радну снагу (што су неки њихови савременици сматрали небитном игром речи). Иза ових ствари не стоји просто потреба да се прича о речима већ о конкретном значењу неких термина. Па да видимо какво се значење крије иза ове мистификације превода ”првобитне акумулације капитала”.
Аутор објашњава како је ово ”један од најдраматичнијих делова књиге”. Шта је то уопште у ”Капиталу” ”драматично”, па да је ово ”најдраматичнији део” посебно је интересантно, јер је заиста тешко увидети неки облик ”драме” у Капиталу, а било би исто тако интересантно чути зашто је то ”најчитљивији део књиге” (имајући у виду каснији ауторов комичан пример дијалектике може да се каже са поприличном сигурношћу да му је ово најчитљивије јер није написано у потпуности у Хегеловим дијалектичким категоријама као неки други делови Капитала).
Даље се наводи како је ”Дословно на десетине чланака покушавало да објасни шта је ”примитивна акумулација” заиста значила…”.
Ако већ прича о томе како би поткрепио релевантност свог бављења овом темом морао би да наведе које су то ”десетине чланака” и зашто су ти чланци релевантни. На пример, ја се сада бавим овом темом конкретно због његовог чланка који ми је релевантан зато што показује ниво схватања марксизма просечног српског левичара, и начин на који се исти просечан српски левичар бави тим марксизмом (или у овом случају чак надпросечан српски левичар пошто је теорија просечног српског левичара у принципу јадиковање над сиромаштвом и ”генијално” увиђање проблема у расподели на најразличитије начине, уз ”генијалне” шпекулантске савете радницима како да их превазиђу, а овде се већ дотичемо анализе, ни мање ни више, Капитала).
На комичност бављења термином ”примитивне акумулације” указује и сам цитат из дела Маркса ”Надница, цена, профит” (који, комично, наводи и аутор овог чланка код себе), где Маркс недвосмислено каже
Истраживање тог питања претворило би се у истраживање онога што што економисти називају ”претходном или првобитном акумулацијом”, али што би требало да се зове првобитном експропријацијом.
К. Маркс, ”Надница, цена, профит”
И то Маркс каже, као што аутор примећује, на ”јасном и директном енглеском језику”.
The inquiry into this question would be an inquiry into what the economists call “previous or original accumulation,” but which ought to be called original expropriation.
Тако да вам ето и ”Марксове потврде” како би се по њему исправно превео овај термин. И онда се поставља питање, за почетак, чему оно узалудно трошење речи по којима је лакше превести Хамурабијев законик него Маркса ако сами видите како је Маркс то преводио управо на енглески, и како је могуће да након што је аутор написао ово он није сам одустао од сумануте теме коју је узео, а за нас у Србији још интересантније, како то да преводиоци овог текста нису одустали од превођења, па и објављивања, ове глупости с обзиром на то да би требало да виде да је аутор толико лош да није способан да увиди да у цитату који нам сам даје Маркс отворено побија његов спор о преводу на који троши толико речи.
Даље следе исправне тврдње о томе да је Маркс сматрао да је та ”првобитна акумулација” била насилна, и оне су исправно поткрепљене са пар цитата, уз исправно примећивање да је то било најизраженије у Енглеској.
Након што је сам себе проказао а да то није ни приметио, о томе да није ”примитивна” него ”првобитна/оригинална” акумулација аутор наставља да користи реч ”примитивна”.
Он даље тврди како ”на бази непознавања Марксовог полемичког става према појму ”примитивне акумулације” (**а ми видимо да ни он сам тог појма није свестан) долази до заблуде да се она одиграла у далекој прошлости, када се капитализам рађао.”, и да је то наводно теза Адама Смита.
За почетак би опет уместо што полемише против самог себе могао да каже ко то долази до таквих ”погрешних закључака” да се ”првобитна акумулација одиграла приликом раног настајања капитализма”, да видимо ко то конкретно и где тај то тврди. Али он у модерном западноевропском квазиинтелектуалистичком стилу прича са својим духом. А пошто он не може да нам каже ко тврди да је то предкапиталистичка појава, ми можемо да му укажемо ко је тај лик који то тврди:
Такозвана првобитна акумулација није, дакле, ништа друго до историјски процес одвајања произвођача од средстава за производњу. Он је ”првобитан” зато што сачињава ПРЕДИСТОРИЈУ КАПИТАЛА и начина производње који њему одговара.
К. Маркс, Капитал, Том 1
Сама појава ”првобитне експропријације” се, за почетак, није догађала свуда у исто време, и она представља једну врло егзактну појаву. И та ”првобитна акумулација” се догађа свуда у време припрема за капиталистичку производњу, а тај процес се у овим или оним земљама догађа од 15-ог до краја 19-ог века, и није перманентан.
А шта конкретно хоће да нам каже аутор који има велику жељу да објасни како се та експропријација врши и касније, и за то наводи исправне примере у погрешном контексту (контекст је погрешан, јер за доказ ”дуготрајне капиталистичке експропријације” наводи експропријације које се догађају у 19-ом веку. А њихов тадашњи циљ је остварен процесом који је тада започет негде и брзо и окончан и не представља никакав доказ ”перманентне експропријације” инхерентне капитализму)? Он хоће да нам објасни како се ”првобитна експропријација” врши јако дуго, и у ”касном капитализму”. И то недвосмислено и тврди кад каже: ”Експропријације које су се одвиле у првим вековима капитализма биле су разорне, али далеко од тога да су биле довршене”.
Да, биле су довршене тамо где су започете врло брзо, да нису биле не би извршиле свој циљ припреме имовинских односа за капитализам (а видели смо да Маркс пише да је то био њихов циљ). Уопште онај ко прича о овоме не схвата историјску улогу тих експропријација. Негде су касније почеле и кад су почеле и релативно брзо су се завршиле (у зависности од посла који је било потребно обавити) како би и тамо обавиле свој задатак. Негде, на пример, нису ни извршене као у Енглеској, па тако Маркс примећује да се то није догодило у САД, Аустралији или Русији по енглеском моделу. Ово запомагање специјално над експропријацијама неодољиво подсећа на Сисмондијево касније теоретисање о империјализму.
И аутор овде ауторитативно закључује, ”експропријација, а не експлоатација”. И правилно ”закључује”, само би било лепо опет сазнати са киме о томе спори. И правилно би било указати на разлику између експлоатације и експропријације, али аутор након што тако ауторитативно даје закључак да нису исто долази одмах у следећој реченици до закључка да заправо јесу исто и да оба представљају ”пљачку”, па тако каже: ”Експлоатација је прикривена пљачка. Чини се да радници, у виду надница, примају пуну плату за свој рад, али у ствари послодавац добија више вредности него што плаћа.”
И не само што долази до примитивног закључка да је то ”пљачка” (Маркс за експлоатацију не тврди да је пљачка) већ се своди на тезу о томе да се плата добија за рад, а ту тезу Маркс критикује у истом делу, ”Надница, цена, профит”, које у првом делу чланка аутор цитира, а које би требало да му је познато кад га већ цитира ако му је већ у Капиталу то промакло услед ”мањка драматичности” у оним деловима Капитала где се описује експлоатација. Управо таква ”ситница” коју не схвата аутор је круцијална грешка, мислити да радник добија плату за свој рад а не за способност за рад, односно за радну снагу.
Способност за рад још не означава рад, као што способност за варење још увек не означава фактичко варење хране.
…
Нарочита природа ове специфичне робе, радне снаге, изражава се, између осталог, у томе, што закључењем уговора између купца и продавца њена употребна вредност још није стварно прешла у руке купца. Њена је вредност, као и вредност сваке друге робе, била одређена пре него што је ушла у промет, јер је за производњу радне снаге била утрошена извесна одређена количина друштвеног рада, али њена употребна вредност постоји тек у њеном каснијем активном испољавању.
К. Маркс, Капитал, Том 1
Уместо што троши много речи на глуп и нетачан покушај анализе превода Маркса и на бази тога окривљује неког духа са којим полемише да стоји на позицији Адама Смита аутор овог чланка би урадио много више за себе ако би се померио управо са механичких позиција Адама Смита о експлоатацији.
Један од разлога зашто аутор не може да оде даље од механике Адама Смита је и тај што је за њега дијалектика ово: ”У историји капитализма уочавамо непрестану дијалектичку интеракцију између два облика класне пљачке, које је Питер Линебо назвао X2 – експропријације и експлоатације.”
Превише је комична тврдња да се у овоме, било оно тачно или не, испољава било који закон дијалектике, па све и да је тврдња тачна, као што није. Ова тврдња показује само крајње наиван детињасто левичарски поглед на дијалектику модерних левичара који много воле, усред нултог познавања дијалектике, да уз све о чему причају да ”интерагује” користе придев ”дијалектички”.
Као и сваки западни, а поготово прекоокеански левичар, аутор се труди да капитализам изједначи са пљачком, вероватно из неког комплекса имајући у виду империјалистичку агресију од ”преко баре”. Поред тога, он лупа поприлично глупости везано за макар половину ствари којих се дохвати, показује базично непознавање Маркса, а српским, чак ”надпросечним”, левичарима је овакав рад, не само занимљив, већ и вредан превода и публикације. Спуштање српских левичара на ниво западњачких квазимарксистичких интелектуалаца је велики проблем јер примитивизам ових теоретичара у потпуности одговара свакодневним заблудама обичног човека и због тога што човек може да се осећа веома удобно у оваквим теоријама оне наносе велику штету јер коче идеолошки развој појединца који се за њих залепи.
