Патриотизам и интернационализам – Против ревизионистичких шпекулација са патриотским осећањима маса, М. А. Свердлин, П. М. Рогачов (Стаљинград), 1959
За савремени ревизионизам посебно је карактеристична тежња да се супротстави искуство борбе за социјализам у једној земљи искуству социјалистичког табора и међународног радничког покрета у целости. Цепање национанлог од интернационалног посебно снажно је демонстративно показано у програму Савеза комуниста Југославије. У њему се између осталог говори о томе да наглашавање интернационалног значаја искуства Совјетског Савеза тобоже означава признавање ”идеолошког монопола” једне партије и ускраћивање самосталности других партија. Аутори програма стоје заједно са таквим отвореним ревизионистима у капиталистичким земљама као што су Гејтс, Шренк, Томпсон и други. Н. Шренк (САД) у јуну 1956. године пише: ”Утицај међународног марксистичког покрета на нашу партију у многим стварима је узрок наше дезоријентације”. Ревизионисти који претендују да своје погледе прогласе за новину, у суштини, препевавају старе идеје десних социјалиста, између осталих, великог непријатеља лењинизма, Карла Ренера, који је тврдио да не само свака епоха већ и свака земља има ”свој сопствени марксизам”.
Комунисте, верне марксизму и који користе искуство КПСС, ревизионисти оптужују за слепу имитацију Совјетског Савеза и за заборављање нациналног поноса. На пример, енглески ревизионисти су говорили о ”некритичкој подршци од стране Извршног комитета за совјетску политику”, а Е. Томпсон је директно тврдио да су комунисти ”лоши Енглези”. Као одговор на ове измишљотине је друг Д. Метјуз у чланку ”Карикатура наше партије” показао да је покушај оптужбе Комунистичке партије Енглеске за механичко преношење руских метода противречан чињеницама и да је то само понављање буржоаске тезе о комунистичкој партији као ”руској партији”.
Тежња да се комунисти Енглеске представе као лоши Енглези носи јавно клеветнички карактер. Нема посвећенијих бораца за корените интересе огромне већине нације, радних маса, од комуниста. Ко се више од њих бори против експлоатације и усиљавања монополистичког капитала, против издајничке антинационалне политике конзервативаца који претварају Британско острво у америчку атомску базу?
Што се тиче лажљивих оптужби за теоријску ”несамосталност” комуниста, добро је познато да свака комунистичка партија узима за основу свог рада изворне положаје марксизма и међународно искуство комунистичког покрета. Али је при томе свака партија самостална у избору форми и метода рада и разрађује свој програм који одговара специфичности дате земље. Доказ томе је на пример програм енглеских комуниста ”Пут Британије ка социјализму”.
Ревизионисти показују потпуно несхватање дијалектике општег и посебног у друштвеном развоју. Лењин је наглашавао да су опште и посебно нераскидиви. Ревизионисти виде само посебо и пренебегавају опште, интернационално. И то представљају као креативан развој маркизма па још и који одговара ”патриотском” плашту ”националног комунизма”.
Ревизионисти изопачавају марксистичко учење о друштвено-економској формацији. Као што је познато, свака формација се развија по законима који су општи за све земље. Наравно, не постоји опште ван посебног. Једни те исти закони друштвеног развоја се приказују у свакој земљи на свој начин у различитим формама. Комунисти одлучно иступају против догматизма, мртвог копирања искуства једне земље које превиђа историјске, националне карактеристике других земаља. Повреда патриотских осећања од стране догматика изазива незадовољство у масама и даје храну за националистичке шпекулације ревизиониста. Лењинизам учи да форме и методе изградње социјализма могу и морају да буду различите, одговарајуће ословима дате земље. Али при свему томе не треба заборављати да главни закони изградње социјализма у свим земљама остају једни те исти. ”Ако се полази од марксистичко-лењинистичких позиција, – говори друг Хрушчов, – онда треба истицати не ове или оне посебности које има свака земља, већ оно главно, опште, што лежи у основи борбе за социјализам”. Познато је да много посебности има у социјалистичкој изградњи у Кини. И у исто време је такође карактеристично да кинески другови наглашавају интенационални значај совјетског искуства и максимално га користе са позиција стваралачког марксизма. Наше искуство, говоре они, – то су листови и цветови, а њихов корен је у потпуности марксизам-лењинизам. Успешна изградња социјализма је незамислива без размене искустава између народа. Ако би се изоловали свака зеља би морала све да почиње испочетка, поново мучно да истражује пут ка социјализму искусивши не само позитивно искуство већ и непотребне грешке и несреће. Још је Енгелс писао: ”Немачки практични раднички покрет никад не сме да заборави да се развијао на плећима енглеског и француског покрета, да је имао могућност просто да искористи за себе њихово скупо плаћено искуство, да сада избегава њихове грешке које тада у већини случајева није било могуће избећи” (К. Маркс и Ф. Енгелс, Изабрана дела, Том 1, 1948, стр. 604-605).
У прграму Савеза комуниста Југославије се говори о томе да ”из односа између социјалистичких земаља нужно треба искуључити те негативне појаве које је капитализам унео у односе између великих и малих, снажних и слабих држава и народа”. Сама поставка оваквог задатка је погрешна. Не сме се ставити знак једнакости између националистичке политике буржоаских држава, експлоататорких по својој природи, и односима братске узајамне помоћи унутар социјалистичког табора. Пракса оповргава клеветничке тврдње овог типа. Довољно је указати на пример на најмању социјалистичку земљу, Албанију која је добивши несебичну помоћ од Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља први пут добила корениту националну независност и сада проживљава бурни успон економије и културе.
В. Беговић (Југославија) сматра могућим чак да се изјави да идеја јачања социјалистичког табора служи ”великодржавним” интересима Совјетског Савеза. Ова и сличне његове изјаве су добиле оштро противљење од стране радничких и комунистичких партија. Штету патриотским интересима народа доноси, не интернационализам, већ реакционарни национализам ревизиониста. Какве год биле субјективне тежње југословенских ревизиониста, каквим се год ”патриотским” плаштом покривале, објективно, њихова политика, усмерена на изолацију социјалистичких земаља, је лажни патриотизам који наноси штету стварним националним интересима југословенског народа.
Карактеристично је да се национализам ревизиониста ка земљама социјалистичког табора слаже са клањањем пред Западом, са елементима космополитизма. На речима – независност (у односу на социјалистички табор), у пракси усклађивање са Западом. Мађарски ревизиониста Бибо, отворено изражавајући тежње свих ревизиониста, позива на рад на укључивању Мађарске ”у тај велики процес који ми називамо ”западним путем развоја друштва””. Ревизионисти прелако заборављају да свака мала социјалистичка земља, била то Мађарска или Југославија, би била одавно задављена од стране империјализма као самостална држава, да не постоји социјалистички табор.
Еволуција погледа и деловања клике Имре Нађа – Лошонци у Мађарској, очито је показала сву реакционарност идеолошких концепција ревизиониста. Та клика је почела од ”патриотског” јадиковања против интернационализма који је тобоже угрожавао националну независност Мађарске а завршила је директном националном издајом. Ова чињеница још једном непотребно убеђује да не може да буде патриота онај ко иступа против интернационализма и дружбе међу свим народима.
Само интернационалисти изражавају дубоке националне патриотске интересе зато што се они боре за братску солидарност народа као сигурну гаранцију успешног развоја економије, културе и очувања националне незавсности. Још је Енгелс примећивао да ”у радничком покрету дубоко националне идеје… су истовремено и дубоко интернационалне” (К. Маркс, Ф. Енглес, В. И. Лењин о пролетерском интернационализму, 1957, стр. 135).
Ревизионисти расуђују о нацији уопштено, ћутљиво претпостављајући да постоји неки ”чист” некласни патриотизам. Национално јединство свих класа унутар земље они супротстављају интернационалном јединству радника разних земаља. Карактеристично, такав ренегат, као Имре Нађ, негирао је класну борбу у прелазном периоду без обзира на непријатељске буржоаске елементе у земљи и пропагирао је идеје о ”јединственом куцању срца девет и по милиона Мађара” и о ”јединственој мађарској националној култури”. Клицао му је филозофски столип ревизионизма Г. Лукач, ватрено поздрављајући контрареволуцију, називајући је ”демократијом” ”при којој могу да се искажу светске традиције мађарства”. У данима контрареволуционарног метежа заиста се приказало ”јединствено куцање срца” али само не свих Мађара, већ ревизиониста и отворених реакционара типа грофа Естерхазија који су ступили у савез са иностраним империјализмом против интернационалних снага унутар земље и целог социјалистичког табора. Идеологија ”чистог” некласног патриотизма је лажљива и реакционарна. Не може се схватити однос патриотизма и интернационализма ако се не урачуна њихова класна природа.
