Након терористичког акта у ком је погинула ћерка Александра Дугина српску јавност су преплавиле емоције саосећања са породицом погинуле девојке. Уз то се интернетом масовно деле цитати Дугина у вези са подршком Србији. Имајући у виду овакву ситуацију, као и чињеницу да је Дарја Дугина била, такорећи, политички сарадник свог оца, те је активно подржавала инвазију на Украјину, вреди осврнути се на лик и дело човека који добија масовну подшку у Србији.
Уз име Дугина, у зависности од политичке оријентације онога ко о њему пише, стоји ”филозоф” или ”Путинов идеолог”. 2014-е године Амерички Foreign Policy је сврстао Дугина у ”топ 100” ”глобалних мислилаца” савременог света у категорији ”агитатори”. Медијску титулу ”Путиновог филозофа” добио је заузимањем позиције ”руководилац Центра геополитичких експертиза стручно-саветодавног савета по питањима националне безбедности при Државној Думи Руске Федерације”. Какав је то Дугин ”филозоф”, ”мислилац” или ”идеолог”?
Основне идеје које он промовише су евроазијатство и традиционализам, који када се ставе у контекст геополитичког погледа на свет реинкарнирају идеју ”руског света”. Стога њега у Русији карактеришу као идеолога геополитичке концепције ”руског света”. Он је такође ”оснивач руске геополитичке школе”.
Геополитика је буржоаски, реакционарни концепт који користи перверзно интерпретиране податке физичке и економске географије да би поткрепио и пропагирао агресивну политику империјалистичких држава. Главне идеје геополитике су афирмација одлучујуће улоге физичко-географских услова у животу људског друштва и неједнакости раса (види Расизам). Користе се и теорије социјалног дарвинизма (види Социјални дарвинизам) и малтузијанизма (види Малтузијанизам). Геополитичари прибегавају широкој употреби појмова „животног простора“, „природних граница“, географске локације да би оправдали милитаризам и освајачке ратове.
Велика совјетска енциклопедија
Своју освајачку идеологију не крије ни сам Дугин:
Ја, убеђени империјалиста и евроазијац, у исто време сам спреман да будем и са ђаволом само да је Евроазија уједињена, и да поново створимо јединствену структуру постсовјетског простора.
…
За мене је теза о империји и уједињењу постсовјетског простора безусловно и апсолутно добро и благодат са геополитичког становишта.
…
„Десна“ економија је упропастила Русију, а „десна“ политика, заснована на традиционализму, државности, земљишним вредностима, религији, хијерархији, духовној и националној мобилизацији, спасиће Русију.
Александар Дугин
Реализација геополитичких планова од самог почетка мора синхроно да се прати дејствима усмереним на демографски раст Руса и на њихово етничко прегруписање са циљем компактног освајања дубине ”животног простора” нације.
А. Дугин, Основи геополитике , Књига 1, 2000. година
Оно што је посебно карактеристично за овог ”филозофа” је мотив ”десничарске социјалне политике”, историјски познатије као ”национал-социјализам”.
Наравно, срешћемо се само у конзервативној револуцији, када се „лево“ у економији дода „десној“ у политици. Али у ствари, еволуција Чубајсових погледа није мала. У ствари, некада је био присталица „леве“ политике и „десне“ економије. Ако сада Савез десних снага (рус. СПС) има „десну“ политику и „десну“ економију, ово је већ боље, пошто један од та два елемента већ одговара нашим политичким ставовима.
Александар Дугин
Политички почеци
Као млад, Александар Дугин је био учесник Јужинског кружока љубитеља нацистичке езотерије Јевгенија Головина ”Црни орден СС”. Поред Дугина и Головина од познатијих учесника овог кружока ту су били Јури Мамљејев (први руководилац клуба који је детаљно у својим романима описивао дешавања у њему), Гајдар Џемаљ, Игор Дудински, Александар Проханов и још многи.
Дугин и Џемаљ су, по причама ”из кулара”, дакле без конкретнијих доказа, баш на наговор Головина ступили у јудеофобичну организацију ”Сећање” из које је Дугин касније избачен. Интересантно је да је клуб ”Црни орден СС” у коме је Дугин започео своју политичку изградњу био познат по хомосексуалним оргијама, након чега је сам Дугин био један од првака ЛГБТ покрета у Русији. Његова тадашња жена, Јевгенија Дебрјанска је била тада суоснивач Центра за заштиту права сексуалних мањина ”Троугао”. Она је такође, по сопственом признању, била члан клуба ”Црни орден СС”.
Млади Дугин узео је себи литерарни псеудоним у част генералног секретара нацистичке окултне организације ”Аненербе” Волфрама Зиверса и дао је свој допринос раду кружока стиховима о мучењу, убиствима, канибализму и оргијама.
Црна интернационала, Аврорин С. Д.
Дугин се није прибојавао ни да отворено промовише фашизам.
Фашизам, то је национализам, али не било какав национализам, већ револуционарни, бунтовни, романтичарски, идеалистички, онај који тежи великом миту и трансцедентној идеји, онај који тежи да претвори у стварност Немогућу Машту, да роди друштво хероја и Надчовека, да преобрази свет. На економском нивоу за фашизам су карактеристични најпре социјалистички или умерено социјалистички методи који подчињавају личне, индивидуалне економске интересе принципима добра нације, праведности, братства.
А. Дугин, Безгранични и лепи фашизам, 1997. година
Имајући у виду виду чињеницу да се данашња ”денацификација Украјине” одиграва делом под совјетском симболиком вреди напоменути да је Дугин својевремено био други човек неонацистичке Национал-бољшевичке партије Едуарда Лимонова.
Веза са украјинским нацистима
Када се говори о вези нацисте Дугина са украјинским нацистима посебну пажњу треба обратити на Дмитрија Корчинског који је 1. октобра 2018. пао под санкције Руске Федерације. Овај украјински нациста је са Дугином у фебруару 2005-е у Москви презентовао ”Евроазијски антинаранџасти фронт”.
У том тренутку, када се овај украјински нациста борио против ”евроатлантског непријатеља” властима Русије није сметао, па је чак могао да држи конференцију за ”РИА Новости”. Дугин на тој конференцији каже:
Оно што се догодило у Украјини је следећа фаза у реорганизацији геополитичког простора Евроазије од стране Сједињених Држава, чији је главни циљ спречавање формирања јединственог стратешког простора на територији Евроазије који може ограничити војне и економске интересе САД.
А. Дугин на презентацији ”Евроазијски антинаранџасти фронт” 2005-е
Корчински је увек био, по мени, и остаје друг Дугина.
Едуард Лимонов, бивши сарадник Дугина
Окупација Украјине
За време данашње окупације Украјине Дугин је, као и његова ћерка која је погинула у атентату, веома активан.
Ја мислим, убијати, убијати и убијати, никаквих више разговора не треба бити.
Александар Дугин поводом рата у Украјини
”Филозовија” Дугина
Иако је познат као ”филозоф” Дугин је само последица општег идеолошког и филозофског хаоса у данашњем свету. Категорије у којима он мисли су заправо опште усвојене примитивне идеолошке поделе, а он представља само једног таквог примитивца коме је руска власт ”дала мегафон у руке”. Овај ”филозоф” је заправо толико мизеран у филозофским питањима да је најједноставније заправо само продукт механичко-идеалистичког коцепта поделе на ”лево, десно, ауторитативно и слободарско”. Добар опис његове филозофије је ово:
Дугин нема никакву потпуну ”филозофију”. Филозофија је потпуни и унутрашње више-мање повезан поглед на свет који има јавне позиције по питањима онтологије, гносеологије, етике, естетике, и тако даље. Ништа од тога Дугин нема, има само синтезу веома различитих филозофских и идеолошких поставки које је веома сложено повезати једне са другима и које су често у јавном противречју.
…
Овај постмодернистички хаос идеја и термина веома је користан за то да се све време прескаче са једне на другу позицију и да се никада не одговара за своје речи.
Аркадиј Малер, Не конзервативна, не православна, не филозофија
Своју идејну концепцију Дугин је заправо преузео од свог познаника, белгијског фашисте, бившег СС-овца, Леона Дегреља.
Дегрељ је имао велики утицај на Дугина. У свом неонацистичком листу ”Елементи” Дугин је објавио поводом његове смрти некролог ”Последњи фолксфирер”.
Имајући у виду целокупну делатност Дугина као главног идеолога данашње руске државе можемо да кажемо да је он идеолог који је више последица постмодернистичког идеолошког хаоса и чија је улога да, играјући на карту идеолошког хаоса у масама и реваншистичких тежњи, да моралну снагу јачању руског фашизма, те је близак властима којима је то циљ. Веома је важно фашизам не схватати пре свега као покрет који маше нацистичком симболиком, иако тога код Дугина уопште не мањка, већ као најреакционарнији покрет који завођењем апсолутне контроле и промоцијом антидемократије тежи томе да очува империјализам као највиши стадијум капитализма.
У Русији тај покрет представља управо тренутна власт олигархије са њеном најистакнутијом фигуром, Владимиром Путином, и та власт ће представљати конкретну имплементацију фашизма у Русији, па макар махала, не само совјетском заставом, већ и да у своје империјалистичке походе креће са иконама Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина.
При посматрању оваквих преврата неопходно је увек разликовати материјални, са природнонаучном тачношћу констатовани преврат у економским условима производње, од правних, политичких, религиозних, уметничких или филозофских, укратко, од идеолошких форми у којима људи постају свесни тога сукоба и боре се за његово разрешење. Као што о појединачном човеку не треба судити по ономе што за себе мисли да јесте, тако ни о оваквој епохи преврата не можемо судити на основу њене свести, већ напротив морамо ту свест да објашњавамо из противречности материјалног живота, из постојећег сукоба међу друштвеним производним снагама и односима производње.
Карл Маркс, Прилог критици политичке економије, Предговор
Са марксистичке тачке гледишта специфични карактер и суштину фашизма могуће је утврдити само одредивши његову класну основу, систем класних односа, у којима се он развијао (и разввија се), и класну улогу коју он извршава.
…
Водећи се таквом научном методологијом марксистички истраживачи фашизма пре свега одлучно одбацују тумачење фашизма од стране реакционарних, профашистичких, идеолога као некакво изражавање националног препорода, као устајање младости, крај „пропадајућег“ либерализма и интелектуализма, као покрет за избалансиран и организован социјални поредак. Истовремено они одбацују концепције либералних теоретичара који често фашизам сматрају за чисту појаву окрутности и насиља, националног и расног егоизма, бунта против културе, против старих парола слободе, једнакости и братства, као „десну диктатуру“, бонапартизам и томе слично.
…
Такође марксисти одбацују покушаје оцене фашизма као неке стихијске беде, исрационалне и незамисливе, повезане искључиво са личношћу Хитлера.
…
Све сличне интерпретације појаве фашизма не само да не откривају дубоке разлоге за рађање фашизма, већ супротно замаскиравају његове класне корене, социјалне силе које хране, подржавају и воде фашизам.
…
Марксисти разматрају фашизам у контексту историјског развоја, са потпуном сигурношћу повезују његово настајање пре свега са империјалистичким стадијумом развоја капитализма. Са марксистичке тачке гледишта у условима опште кризе капитализма, када расте опасност за њега од стране организованог радничког покрета, империјалистичка буржоазија све чешће прибегава методима политичке реакције и терора, што у крајњем исходу рађа фашизам. Безусловно, победа фашизма, установљивање фашистичке диктатуре, зависи од многобројних конкретних социјално-историјских фактора и пре свега од односа класних снага између буржоазије и пролетаријата.
Б. Бесонов, „Фашизам: идеологија и политика“, 1985. г.
