Свака, па и најновија, криза империјализма доводи до ситуације у којој сви који стају на страну неке империјалистичке силе у својим образложењима, били они отворени шовинисти, шовинисти прикривени либералном демагогијом или они који се крију под социјалистичком, долазе у озбиљну контрадикцију у вези са оним што подржавају.
Добар начин за приказ те контрадикторности је анализа ставова припадника оба шовинистичка табора на примеру данашње Венецуеле и Украјине.
Када је ствар везана за Русију, то јест империјалистичког противника Немачке, тада Кауцки истиче, не апстрактан, не „општи“, а савршено конкретан, тачан, одеђени захтев:
Константинопољ не сме да добија Русија. Он разобличава тим самим империјалистичке замисли… Русије. Када је ствар везана за Немачку, то јест управо за ону земљу чијој буржоазији и влади у којој је већина партија која сматра Кауцког својим чланом и помаже вођењу империјалистичког рата, онда Кауцки не разобличава конкретне империјалистичке замисли своје владе већ се ограничава на „општу“ жељу и положај: Турска не сме да буде ничија вазална држава!!
Чиме се разликује по стварној садржини политика Кауцког од политике борбених, такозваних, социјал-шовиниста (т.ј. социјалиста на речима, шовинистима на делу) Француске и Енглеске који директно разобличавају конкретне империјалистичке кораке Немачке, ограђујући се „општим“ жељама и положајима када се ради о народима које су покориле Енглеска и Русија? Деру се о окупацији Белгије, Србије а о окупацији Галиције, Јерменије, колонијама у Африци ћуте?
…
Престали бисмо да будемо марксисти, престали би да будемо уопште социјалисти, ако би се ограничили на хришћанску, такорећи, контемплацију доброте и добрих општих фраза не откривајући њихов стварни политички значај.
В. И. Лењин, Буржоаски пацифизам и социјалистички пацифизам, 1. јануар 1917.
Посебно је важно разумети да се данас налазимо у империјалистичкој фази капитализма у којој је свет подељен на империјалистичке таборе у које националне буржоазије улазе како би добиле своје парче у насилној расподели светског тржишта и природних ресурса. Такође, империјалисти се међу собом боре константно за прерасподелу света у своју корист.
1) концентрација производње и капитала је дошла до тако високог степена развоја да је створила монополе који играју одлучујућу улогу у привредном животу
В. И. Лењин, ”Пет назнака империјализма”, ”Империјализам као највиши стадијум капитализма”
2) спајање банкарског капитала са индустријским и стварање, на бази тога, ”финансијског капитала”, финансијске олигархије
3) извоз капитала, за разлику од извоза робе, добија посебно важно значење
4) стварају се међународни монополистички савези капиталиста који деле свет
5) завршена је територијална подела земље од стране најкрупнијих капиталистичких држава
Када се ради о карактеристичном примеру Венецуеле и Украјине имамо ситуацију да већина подржава или једну или другу земљу у борби за национални суверенитет у зависности од тога ком табору се одређена земља придружује.
Класна позадина венецуеланске власти
Поред многобројних несоцијалистичких мотива, од националистичких преко антиамериканистичких до национал-социјалистичких(нацистичких), постоји и једна теза за безрезервну подршку Венецуели и свему што помаже њено јачање (укључујући и империјалистичку Русију), а то је она по којој је Венецуела заправо социјалистичка, те се вреди осврнути управо на то.
Многи, поготово због назива владајуће чавистичке Уједињене социјалистичке партије Венецуеле, Венецуелу сматрају социјалистичком државом, а ако је и не сматрају социјалистичком долазе то ненаучног схватања ”скоро па социјалистичка”, као да тако нешто постоји. Ако се сложимо са марксистичко-лењинистичком поставком по којој суштински постоје само две идеологије, капиталистичка и социјалистичка, то што је Уго Чавез отворено заговарао теорије попут оне о ”социјализму 21. века”, или што је отворено тврдио да није марксиста или да је троцкиста могло би одмах да га ”дисквалификује” као социјалисту/комунисту. Међутим, те тврдње, иако много одмах говоре, није апсолутно довољне да се дефинитивно Венецуела окарактерише као несоцијалистичка(капиталистичка) јер је такав метод утврђивања истинитости поменуте тезе исувише литерарног карактера због тога што су материјалне околности, односно конкретна стварност (то да ли је Венецуела, религијски речено, ”пред богом” социјалистичка), различите од од свих, како би Маркс рекао ”правних, политичких, религиозних, уметничких или филозофских, укратко, од идеолошких форми у којима људи постају свесни тог сукоба”. Тако, имајући у виду то да сам Чавез, по његовој личној тврдњи, марксизам није познавао, он би могао да заправо представља отелотворење једине социјалистичке идеологије у венецуеланским условима а да тога није свестан на идеолошком плану. Као супротност реалној могућности оваквог сплета околности стоји марксистичко-лењинистичка теоријска поставка о томе да је без научног социјализма немогућа социјалистичка изградња јер није могуће да неко, поготово идејно развијајући се ван услова најмодерније капиталистичке производње као што је то случај са Чавезом, дође до тих идеолошких висина до којих је човечанство дошло развијајући социјалистичку мисао до нивоа марксизма-лењинизма. Али, како је ово само теоријска поставка, она је тачна само уколико пракса то потврђује, па бисмо, у случају Венецуеле могли да се осврнемо на конкретну стварност како бисмо још једном проверили истинистост ове марксистичко-лењинистичке тезе.
Прво што теоријски шкрипи је чињеница да је Чавезов долазак на власт остварен легалним путем након председничких избора 1998. године. Ако нам је јасно да социјализам долази као револуционарни преображај капиталистичког друштва онда бисмо требали да за тај револуционарни преображај прогласимо једне председничке изборе, али то ставимо опет „са стране“ јер је то да буржоазија неће пристати да се ”преда” само захваљујући вољи народа оствареној у буржоаском парламентаризму опет само марксистичка класна теорија, те можда венецуеланска буржоазија и није толико антисоцијалистичка да то не дозволи.
Дакле, материјална стварност је то да у крајње неразвијеној Венецуели, са капитализмом далеко од оног најмодернијег и препуним примитивних друштвених односа, на власт председничким изборима долази официр буржоаске војске под егалитаристичким популистичким паролама. Неко би рекао, ”ето нам социјализма, егалитаристи побеђују”. Међутим, ситнобуржоаска представа социјализма је далеко од исправне.
Сва приватна својина, као таква, осећа — барем у односу на богатију приватну својину завист и жеђ за изравнавањем, тако да ово последње чак и чини суштину конкуренције. Груби комунизам је само завршетак ове зависти и овог нивелисања, полазећи од идеје извесног минимума. Он има одређену ограничену меру. Да овакво укидање приватне својине никако није њена права асимилација, види се управо из апстрактне негације читавог света културе и цивилизације, из повратка на неприродну једноставност сиромашног човека који нема потребе, који не само да се није уздигао изнад нивоа приватне својине, него је још није ни достигао.
К. Маркс и Ф. Енгелс – Из раних радова. М., 1956, стр. 586-587
Оно што је јасно из конкретне материјалне стварности је да је чавистички покрет егалитаристички покрет (са конкретним захтевом за равноправнијом расподелом на бази прихода од природних богатстава) у једном друштву које капитализам још увек није развио до нивоа нетрпељивог антагонизма капитала и рада. Таква ситуација је позната и нама на Балкану, као и народима Азије и Африке, или другим народима Латинске Америке. Марксизам-лењинизам има опет теоријску поставку по којој народи који се налазе у оваквом материјалном положају са њему одговарајућом друштвеном надградњом могу да граде социјализам само уз помоћ примера организовања и материјалне помоћи социјалистичке државе са најмодернијим друштвеним и производним односима. У 19-ом веку такве државе су биле САД и најмодерније државе Европе, да би им се касније, на самом почетку 20-ог придружила Русија, лењински речено, ”развитком капитализма у Русији”, касније Јапан и онда и Кина почетком 21-ог.
Али неизбежан услов за то су пример и активна подршка за сада још увек капиталистичког Запада. Само тада када капиталистичка привреда буде превазиђена у својој домовини и у земљама где је достигла расцват, само тада када остале земље увиде на том примеру ”како се то ради”, како поставити производне снаге савремене индустрије као друштвено влсништво на службу целом друштву, само тада ће моћи те заостале земље да стану на пут таквог скраћеног процеса развоја.
Ф. Енгелс, Поговор раду ”О друштвеним односима у Русији”
Ово је такође теоријска поставка. А шта то представља материјалну потврду тога? Поред чињенице да је социјализам ”цветао” само за време постојања моћне модерне социјалистичке привреде СССР-а ту је и материјална историјска потврда Енгелсове тврдње да се сва неразвијена и примитивна егалитаристичка друштва крећу ка расту неједнакости моментално ако у њих продре индустрија са робном производњом а да самим својим постојањем она никада не исказују тежњу да пређу на виши ниво друштвеног власништва већ само тежњу ка расту неједнакости.
Руска општина постојала је стотинама година и у њој ниједном није никао импулс да сама из себе развије вишу форму заједничког власништва. Баш као што то није случај ни са немачком марком, ни с келтским кланом, ни с индијском или другим општинама са њиховим првобитно комунистичким поредцима. Све оне су са током времена под утицајем укружујуће, а такође и оне која се рађала у њима постепено их освајајући, робне производње и размене између појединих породица и појединачних лица све више и више губиле свој комунистички карактер и претварале се у општине земљорадника независних једних од других.
Ф. Енгелс, Поговор раду ”О друштвеним односима у Русији”
Марксистичка теорија се у пракси показала као тачна. Русија је прво ушла у усиљени темпо капиталистичког развоја и прво развила капитализам који је омогућио да петроградски пролетаријат поведе Велику октобарску социјалистичку револуцију. Такође сва друштва која су на бази примитивне тежње грубог комунизма отпочела са стварањем егалитаристичких друштава типа Југославије форсирала су реформу самог свог егалитаризма ка робној производњи и тржишту (доживљавајући идејно овај преображај као реформу некаквог ”догматског” социјализма до ког нису ни дошли) и постепено рађала капитализам који је и био узрок, тамо где је стање на терену то дозвољавало као што је то био случај код нас, распарчавања пређашњих територија по националним основама јер је први корак у изградњи капитализма обезбеђивање националног тржишта, како би наша пословица рекла, ”огради па гради”.
Венецуела је, исто тако, доказ тога да егалитаристичка некомунистичка друштва посредством робне производње иду искључиво ка пауперизацији чак и оној видљивој за званичну буржоаску статистику те је у Венецуели, поготово као последица економске ”Холандске болести”, видљиво значајно повећање стопе сиромаштва, неједнакости, па чак у једном паериоду и пада званичног процента писмености, и све то под ”социјалистичком влашћу”. Посебно је важно напоменути да је неједнакост сваког, па и венецуеланског друштва, и тенденција њеног раста скривена капиталистичким економским прорачунима и финансијским манипулацијама.
Иако би радников апсолутни стандард живота остао исти његова релативна надница, а у вези са тим и његов релативни друштвени положај, упоређен са положајем капиталисте био би снижен. Ако би се радник одупро том снижавању релативне наднице, то би био само покушај да себи осигура удео у повећаној производној снази свог сопственог рада и да задржи свој пређашњи релативни положај на друштвеној лествици.
К. Маркс, ”Надница, цена и профит”
Као што је очигледно, Лењинова тврдња о постојању само две идеологије је као и друге марксистичке теоријске претпоставке тачна. Венецуела је најконкретније капиталистичка држава која не гради никакав социјализам већ је у процесу даље пауперизације радног народа и развоја капиталистичких односа који разлажу старо друштво. Као таква, у ери империјалистичке фазе развоја капитализма, њено постојање је нужно условљено чланством у империјалистичким картелима оне буржоазије која води ту државу. Унутрашње поделе и коришћење овог или оног картела за долазак на власт условљене су пре свега тиме на чијој се страни налази супарник.
Оно што је био прогресиван карактер доласка на власт чависта је било слабљење империјализма тиме што му је био укинут слободан доступ венецуеланским природним богатствима. Као још једна материјална потврда саморазлагања оваквих друштава је то што је сама владајућа клика зарад остајања на власти империјализму дала та природна богатства руском приватизацијом. Свака даља политичка игра у венецуеланском друштву осим социјалистичке револуције је потпуно ирелевантна и за радни народ Венецуеле и за империјализам као такав, а једна од две најмоћније капиталистичке групе у Венецуели ће бити прогресивнија од друге само у зависности од степена фашизације Русије и САД у коме тренутно води Русија, али коју САД врло лако могу да стигну, па и престигну, евентуалним доласком на власт Трампа и свим потенцијалним мерама које он може да спроведе. Такође, у случају било какве агресије САД на Венецуелу, био на власти Трамп или не, прогресивна ће бити само одбрана венецуеланске независности.
Украјина
О питању Украјине било је доста речи.
Као и о томе колико како је Русија ”мање фашистичка” од Украјине:
С обзиром на фолклор украјинске власти не треба претерано доказивати њен ”несоцијалистички карактер”. Оно што даје прогресивност тренутној украјинској борби је то што се они тренутно налазе у ситуацији у којој би се нашла Венецуела потенцијалном агресијом САД.
Шовинисти различитих идеолошких представа, аналогно примеру цитата Лењина са почетка текста, ако су проруски, када је реч о независности Венецуеле јасно истичу како се противе америчком мешању у венецуеланска унутрашња питања а када је реч о Украјини стају на позиције буржоаског пацифизма говорећи како су ”против рата који се води”, означавају га објективистички просто као велику трагедију за коју су чак, ни мање ни више, одговорне САД и ЕУ, а не никако јадна Русија која помаже ”социјалистичке режиме”. Када је реч о Украјинској независности, они се такође ”залажу за украјинску независност” и Русија по њима чак помаже ”братској Украјини” да се избори са НАТО експанзиционизмом. Са друге стране, ако су прозападни, оштро се залажу за независност Украјине, ”не дају” ни парче украјинске земље ”помахниталом” Путину позивајући руски народ на протест унутар земље аналогно интересима западног картела не видевши при томе да је на Западу шовинизам незамисливо моћан већ цео век. Али зато када се ради о питању независности Венецуеле онда је умешаност обавештајних служби САД само ”параноја” и даје се безрезервна подршка Гваиду да демократизује Венецуелу.
Шовинизам је очигледно, са све својим овако очигледним контрадикцијама, изузетно жив. Оно што је проблем данас је што нема ни на видику снажног покрета сличног Лењиновом који се борио против шовинизма, како у Другој интернационали тако и ван ње. У земљама као што је наша шовинизам је један од највећих проблема и пред нас се борба против њега ставља као један од основних задатака.
